Sažetak ▼

Ovaj rad, polazeći od presuda ad hoc Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, odluke žalbenog veća Tribunala da oslobodi generale Gotovinu i Markača, kao i oslobađajuće presude Haradinaju, ulazi u jednu složenu analizu i ranijih međunarodnih sudova koji na neki način predstavljaju kolatelarni uticaj legalizovane hegemonije velikih sila. Kontinuitet takve legalizovane hegemonije moći i uticaja, kao krajnji cilj i prioritetan zadatak ima: širenje NATO saveza, konsolidaciju političkih sistema pod uticajem SAD i potpunu legalizaciju humanitarnih intervencija. Prema Srbiji tj. Kosovu i Metohiji, poslednji praktični cilj jeste postizanje nezavisnog Kosova, sa perspektivom što bržeg priznanja od strane što većeg broja zemalja, demonstrirajući u novim uslovima moć za novim geopolitičkim potrebama. Brojne kontraverze su pratile osnivanje Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, ali slobodnomisleći ljudi su prevashodno polazili od uverenja da u progresivnom razvoju međunarodnog prava treba dati šansu da sam Sud opravda svoje postojanje doslednom afirmacijom najviših međunarodnopravnih načela, običaja i prirodnog prava, poštovanjem preciznih od Saveta bezbednosti kontrolisanih proceduralnih standarda koji bi kroz statut i njegovu primenu eliminisali svaku senku pristrasnosti i dvojnih standarda u utvrđivanju odgovornosti kako unutrašnjih, tako i spoljnih aktera. Da je Sud uspeo savesnim prikupljanjnjem dokaza i nepristrasnim presudama bez zornih napora da istoriju jednog naroda (srpske strane) prekomponuje geopolitičkim potrebama legalizacije hegemonije, osudio bi jednako neoprostivo nasilje svih strana i značajno doprineo izmirenju na Zapadnom Balkanu.

Sažetak ▼

U radu su sistematizovana multilateralna nastojanja da se ograniči proliferacija oružja za masovno uništavanje, bioloških, hemijskih, radioaktivnih i nuklearnih materijala i agenasa, u poslednjih pet godina. Uz navedene tematske oblasti, analizirane su i aktivnosti koje se tiču nedržavnih aktera odnosno primene Rezolucije 1540, kao i delovanje Evropske unije. Globalni bezbednosni kontekst određuju „Arapsko proleće”, vojna intervencija u Libiji, sukobi u Siriji, kao i između Izraela i Palestinaca, nedovoljna integrisanost Irana i naročito Severne Koreje u postojeće režime vezane za OMU, kao i finansijska kriza. Neprestani napredak tehnologije i velika uloga nedržavnih aktera pojačavaju potrebu revidiranja strategija, procedura i institucija na globalnom i nacionalnom nivou, jačanje i proširivanja postojećih aranžmana u vezi sa sigurnošću svih tipova oružja za masovno uništavanje, i preispitivanja sposobnosti da se odgovori na moguće scenarije terorističkih napada. Iako je broj država potpisnica konvencija u vezi sa OMU u porastu, evidentno je da one imaju različit pristup osnovnim ciljevima konvencija, kao i tumačenju progresa u njihovoj implementaciji, posebno u odnosu na pooštravanje mera verifikacije i inspekcije.

Sažetak ▼

Imajući u vidu ekonomsko ustrojstvo federalne države gde je jedinstveno tržište nadgrađeno jedinstvenom valutom (Sjedinjene Američke Države, na primer), tvorci Ugovora o Evropskoj uniji iz Mastrihta iz 1993. godine ustanovili su program za uvođenje Evropske monetarne unije zasnovane na zajedničkoj evropskoj valuti „evru”. Prethodno pomenutim ugovorom predviđeno je i osnivanje organa poput Evropske centralne banke i Sistema evropskih centralnih banaka, koji su nadležni da upravljaju zajedničkom valutom. Organi Monetarne unije su u ugovoru o Evropskoj zajednici bili odvojeni od drugih glavnih institucija. Prethodno izložen pristup radikalno je promenjen Lisabonskim ugovorom o Evropskoj uniji iz 2009. godine. Naime, u ovom tekstu Evropska centralna banka se navodi u III glavi Ugovora o Evropskoj uniji na spisku njenih glavnih institucija uz Evropski parlament, Evropski savet, Savet, Komisiju, Sud pravde i Obračunski sud. Organi Evropske centralne banke su Direktorijum, Savet guvernera i upravni odbor. Evropska centralna banka je po prirodi nadnacionalan, nezavisan organ te njeni rukovodioci ne mogu da primaju niti da traže uputstva od institucija Unije, vlada država članica ili drugih organizacija. Ovlašćenja Evropske centralne banke su veoma značajna, i ogledaju se pre svega u njenom pravu da emituje i daje odobrenja za emisiju novca nacionalnim centralnim bankama, da vodi politiku kursa i određuje visinu kamatnih stopa.

Sažetak ▼

Ideja stvaranja Evropske unije predstavlja rezultat hiljadugodišnjeg procesa integracije jedinstvenog evropskog tla. Celokupan istorijski, geopolitički i ekonomski razvoj našeg kontinenta prožet je idejom stvaranja unifikacionog generatora asocijacije identiteta celovite i samožive Evrope i predstavlja najviši stepen zajednice država na dobrovoljnoj osnovi. Praktična formulacija evropske integracione ideje u stvarnost počela je da se realizuje odmah po završetku Drugog svetskog rata kada je fokus ekonomskog i političkog zajedništva, kohabitacije i korisne saradnje nadvladao koncepte konfrontacije, rata i nemaštine.

Sažetak ▼

Autor u ovom radu predstavlja reakciju Evropske unije na krize u Libiji i Siriji koje su se razvile u okviru „Arapskog proleća” 2011. godine. Uočavajući sličnosti i razlike spoljnopolitičkog delovanja EU u ova dva slučaja, autor u završnom delu razmatra razloge takvog postupanja, kao i zaključke u pogledu funkcionisanja institucionalnih novina Lisabonskog ugovora u spoljnopolitičkoj oblasti. Osnovni izvor podataka ovog rada su izvorni dokumenti evropskih institucija, a izlaganje je pretežno hronološko.

Sažetak ▼

Šezdeset godina nakon začetka evropske ideje, Evropska unija je u nevolji. Naime, evrozona doživljava krizu suverenog duga u nekoliko zemalja koja je oslabila poverenje u evropski projekat i ozbiljno pogodila javne finansije jedinstvenog valutnog područja. Kriza ima svoje korene u nagomilavanju suvišnih finansijskih, fiskalnih i ekonomskih neravnoteža u zoni evra. Dalje, budžetska disciplina evrozone nije bila veliki uspeh. Oštro pogoršanje javnih finansija u Evropi još od izbijanja finansijske krize, u kombinaciji sa rastućim javnim dugom u odnosu na bruto društveni proizvod, u mnogim zemljama doprinelo je krhkosti javnih finansija. Kako bi se sačuvala finansijska stabilnost evro-prostora, postoji potreba da se poboljšaju postojeći mehanizmi krize i unapredi ekonomsko upravljanje kako u evrozoni kao celini, tako i na nacionalnom nivou pojedinih zemalja članica. Fiskalna integracija u Evropi je neophodan i osnovni deo projekta spasavanja evra. Ključna strategija za evropske ekonomije trebalo bi da bude odgovarajući „miks” fiskalnog zatezanja, ka rastu orijentisane politike i dubljih integracija u zoni evra.

Sažetak ▼

Međunarodni ugovori predstavljaju najefikasnije instrumente u stvaranju i obnavljanju međunarodnih odnosa, a time i izuzetne faktore u izgradnji i očuvanju međunarodnog pravnog poretka. Zaključenjem međunarodnih ugovora, država postaje strana u ugovoru, a između ugovora i teritorije stvara se posebna pravna veza (causal nexus). Promenom suvereniteta nad teritorijom postavlja se pitanje održanja pravne veze između međunarodnih ugovora i teritorije. Problem je kontemplativno obuhvaćen pojmom „sukcesije” koja predstavlja proces zamene država u pogledu odgovornosti za međunarodne pravne odnose teritorije na koju se sukcesija odnosi. U tom smislu, u okviru međunarodnog prava, pravo sukcesije država reguliše inter alia, kao i probleme vezane za prelaz ugovornih prava i obaveza sa države prethodnice na državu sukcesora. Sve do završetka Drugog svetskog rata, u međunarodnoj praksi primenjivana su partikularna pravila o sukcesiji međunarodnih ugovora. Izgradnjom novog međunarodnog poretka formalno ustanovljenog na Povelji Ujedinjenih nacija, pravila o sukcesiji međunarodnih ugovora dobila su sasvim novi oblik i sadržaj. Konvencijom o sukcesiji država u oblasti ugovora donetom 1978. godine, s jedne strane generisana su već postojeća običajna pravila, a sa druge strane, uobličeni su sasvim novi principi koji su postali legitimno sredstvo u konsolidaciji ugovornog stanja nastalog mnogobrojnim državnim promenama izazvanim, pre svega, procesom dekolonizacije i sticanja nezavisnosti. Iako Konvencija nije stupila na snagu sve do 6. novembra 1996. godine, to nije sprečavalo primenu njenih pravila i principa u savremenoj međunarodnoj praksi. Prihvatanje konvencionalnih rešenja obezbedilo je širu mogućnost regulisanja otvorenih pitanja sukcesije međunarodnih ugovora, čime je bio trasiran put daljem progresivnom razvoju međunarodnog prava

Sažetak ▼

U mnoštvu pokušaja da se poveća sajber-bezbednost na američkom kontinentu, najveći deo tereta na sebe je preuzela Interamerička telekomunikaciona komisija (CITEL – Inter-American Telecommunication Commission). Ova organizacija je nastala 1994. godine, pod patronatom Organizacije američkih država, a čine je: javni sektor – 35 država članica, kao i preko 200 međunarodnih, nacionalnih, strukovnih i nevladinih organizacija iz svih delova sveta – privatni sektor. CITEL deluje kao permanentni forum, koji doprinosi i javnom i privatnom sektoru bezbednosti u koordinaciji različitih političkih, ekonomskih, društvenih i tehničkih perspektiva i zahteva država članica i organizacija, a takođe pomaže i da se ovi subjekti sastaju u zavisnosti od infrastrukturnih potreba. Kroz ovu organizaciju procenjuju se relevantna pravna, regulatorna i tehničko-tehnološka pitanja kao što je univerzalni pristup bazama podataka, zajednički standardi, mrežna interoperabilnost i kompatibilna upotreba radio-spektra. Sve ove aktivnosti koje promoviše CITEL su nacionalnog i regionalnog razvojnog karaktera i doprinose usklađenom predstavljanju zemalja članica na regionalnim i međunarodnim sastancima.

Sažetak ▼

Jedan od osnovnih ciljeva međunarodne zajednice je stvaranje međunarodnog mira i bezbednosti i rešavanje međunarodnih sporova mirnim putem. Sa tim ciljem osnovana je Organizacija Ujedinjenih nacija (u daljem tekstu UN). Glavni akt UN je Povelja, kojom se dozvoljava postojanje regionalnih organizacija. Kada nastane međunarodni spor, prvenstvo u njegovom mirnom rešavanju imaju regionalne organizacije. Ako ga one ne mogu rešiti mirnim putem, spor se iznosi pred Savet bezbednosti UN. Savet bezbednosti jedini sme da primenjuje prinudne mere i regionalna organizacija uzima učešće samo onda kada je to prikladno po diskrecionoj oceni Saveta bezbednosti i na osnovu njegovog odobrenja. Odobrenje mora biti izričito, i odnositi se na konkretan slučaj. U praksi se dešava da regionalne organizacije krše pravila utvrđena Poveljom.

Sažetak ▼

Globalizacija je proces koji izaziva veoma kontroverzna mišljenja. Po nekima je globalizacija najviši stepen razvitka našeg društva, ali je sa jedne strane nekim državama omogućio ekonomsko jačanje i prosperitet, dok je nekim drugim zemljama išao na štetu i još više produbio ekonomski jaz između razvijenih i nerazvijenih zemalja sveta. Uzrok tome leži u činjenici da mogućnosti za razvoj i privredni rast nisu svima podjednako date. Neke zemlje su globalističke procese i energetske izvore kojima obiluju iskoristile za snažan privredni rast i jačanje svojih ekonomija. Druge, koje pak nisu bogate energentima, i nemaju prirodna bogatstva, obično se nalaze na niskom stepenu razvijenosti, imaju veoma visoku stopu nezaposlenosti i brojne socijalne probleme, veliki spoljnotrgovinski i platno-bilansni deficit koji obično pokušavaju da reše dodatnim zaduživanjem države. U situaciji kada postaju ekonomski zavisne, države prvobitno gube svoj ekonomski, a zatim i politički suverenitet. Globalizacija i pojava sve većeg broja subjekata međunarodnog pregovaračkog procesa, uključujući i stvaranje brojnih NVO organizacija, dodatno su otežali međunarodno pregovaranje. Diplomatske aktivnosti su sve kompleksnije, a kao jedan od mogućih načina korekcije procesa globalizacije navodi se regionalno, ekonomsko i političko udruživanje zemalja i međunarodno multilateralno pregovaranje na iterregionalnom nivou.

Sažetak ▼

U članku su analizirani pojmovi javne i državne administracije, pri čemu je pažnja usmerena na ključne elemente za njihovo razlikovanje i pojma lokalne samouprave koji je sa njima tesno povezan. U okviru savremenih potreba i trendova globalnog razvoja administrativne organizacije biće reči o principima dobrog javnog, lokalnog i regionalnom upravljanja. Na kraju članka će primenom komprativnog pristupa biti predsavljen nivo decentralizacije i položaj lokalnih samoprava u zemljama Zapadnog Balkana kao i harominizacije zakonodavstva ovih zemalja sa sa zakonodastvom Evropske unije u ovoj oblasti.

Sažetak ▼

Rad obrađuje okupaciju Bačke koja je izvršena od strane Mađarske vojske 1941–1945. godine, kao i masovne ratne zločine koje su izvršili mađarska okupaciona vojska, žandarmerija, policija i njihovi pomagači iz redova lokalne mađarske i nemačke manjine nad Srbima, Jevrejima, Romima i drugim nemađarskim nacionalnostima. Naglasak rada je na Novosadskoj raciji 1942. koju su izvršili mađarska vojska, žandarmerija, policija, vojna kontrašpijunaža, organi bezbednosti uz pomoć lokalnih pomagača mađarske i nemačke manjine, i koja predstavlja najteži i najveći ratni zločin izvršen u Vojvodini. Jedno od odgovornih lica za neposredno izvršenje Novosadske racije je dr Šandor Kapiro, kapetan mađarske žandarmerije, mađarski državljanin, koji je posle završetka Drugog svetskog rata pobegao u Austriju, a zatim u Argentinu. Iz Argentine se nesmetano vratio u Mađarsku 1996. godine. Na inicijativu Centra „Simon Vizental” u Budimpešti, optužen je za ratne zločine u Novosadskoj raciji 1942. godine. Srbija nije tražila njegovo izručenje, nego je samo dostavila dokumentaciju i dokaze, jer je bila saglasna da mađarski Ustav ne dozvoljava izručenje svojih državljana. Sud je dr Kepira oslobodio 18. juna 2011. godine, a umro je 3. septembra 2011. u 98. godini života prirodnom smrću. Autor rada smatra da je trebalo tražiti izručenje Kepiroa na osnovu Moskovske deklarcije iz 1943, kao i Ugovora o prekidu ratnog stanja sa Mađarskom od 20. januara 1945. i Ugovora o miru sa Mađarskom od 10. februara 1947. godine, koji još važe i predviđaju izručenje ratnih zločinaca – jer imaju jaču pravnu snagu od Ustava Mađarske.

Sažetak ▼

Primarni cilj ovog rada je da istraži uticaj transfera znanja i učenja na uspeh internacionalnih akvizicija. U ekonomiji zasnovanoj na znanju, znanje i učenje predstavljaju imperativ za razvoj održive konkurentske prednosti i dugoročne profitabilnosti. Internacionalne akvizicije formiraju novu kombinovanu zajednicu u kojoj se dve organizacije sa različitim kulturama integrišu pružajući mogućnost za transfer i unapređenje znanja neophodnog za konkurisanje u neizvesnom i kompleksnom poslovnom okruženju. U novije vreme, istraživači kao faktore uspeha M&A naglašavaju značaj učenja, kako u vidu unapređenja i razvijanja znanja u internacionalnom kontekstu, tako i na bazi prethodnog akumuliranog iskustva u preuzimanju. Pored navođenja različitih motiva i podsticajnih faktora za internacionalne akvizicije, rad će se baviti sagledavanjem da li i na koji način transfer znanja i učenje mogu da utiču na uspeh akvizicije. Sagledaće se kakve mogućnosti postoje za transfer znanja i učenja kod internacionalnih akvizicija, faktori efektivnog transfera znanja i rezultati postojećih empirijskih istraživanja o uticaju transfera znanja i učenja na uspeh akvizicija.

Sažetak ▼

Početak dvadesetog veka na Balkanu bio je u znaku priprema za oslobođenje od viševekovne turske okupacije. U proteklom veku Srbi, Grci, Bugari i Rumuni izborili su nezavisnost, ali nisu zaokružili nacionalno ujedinjenje kao neke velike države (Italija, Nemačka). Za Rumune, to su bile isključivo teritorije pod Austrougarskom, za Srbe i pod Turskom i pod Austrougarskom, a za Grke i Bugare isključivo pod turskom vlašću. Ovakva situacija uputila je Srbiju, Crnu Goru, Bugarsku i Grčku da nađu modalitet saradnje u cilju oslobađanja svojih teritorija od turske vlasti, posebno imajući u vidu nestabilnu političku, nacionalnu, pa i ekonomsku situaciju u Turskoj. Posle dugih pregovora, 1912. stvoren je Balkanski savez između ove četiri zemlje. Ovaj savez pokazao je veliku moć porazivši Tursku na svim frontovima za kratko vreme (uz odlučujuću ulogu Srbije u glavnim bitkama). Londonska mirovna konferencija potvrdila je novo razgraničenje prema Turskoj, ali ne i između saveznika. Velike sile (Austrougarska) želele su sukob među saveznicima, iskoristivši pre svega nezadovoljstvo Bugarske. Novi rat, sada između Bugarske i bivših saveznika, završio se katastrofalno za Bugarsku koja ga je i izazvala (protiv Bugarske u rat su ušle Turska i Rumunija). Bukureški mir definisao je nove granice na Balkanu.