Sažetak ▼

“Global Competitiveness Report 2020” rangira Srbiju kao jednu od zemalja najviše pogođenih fenomenom odliva mozgova sa procenom da godišnje Srbiju napušta 30 do 50 hiljada ljudi. Istraživanje je usmereno na analizu efekata usvojenih javnih politika kao i na analizu budućih planiranih mera. Autor se fokusira na reformu faktora koji podstiču emigraciju, „push factors“ kao i na predlaganje javnih politika koji podstiču privlačenje dijaspore, kao i stranih državljana, da borave u Srbiji. Autor podržava hipotezu da pitanje cirkularnih migracija zahteva sveobuhvatan pristup. Ublažavanje fenomena i efekata odliva mozgova, i podržava povratku, zahteva paralelno uvođenje mera javnih politika koje su usmerene kao eliminaciji svih identifikovanih regulatornih prepreka kao i uvođenje efikasnih mera koje će dovesti do privlačenja talenata i dugoročnog razvoja Srbije.

Sažetak ▼

U radu se istražuje uzrok gašenja vojnog nuklearnog programa Libije, koji je trajao od uspostavljanja režima Muamera Gadafija pa sve do 2003. godine. Autor analizira faze razvoja nuklearnog programa, evidentirajući tri perioda – od pokušaja kupovine gotove nuklearne bombe, preko uspostavljanja saradnje sa drugim državama u cilju nabavke tehnologije za proizvodnju, do poslednje faze oslanjanja na sopstvene kapacitete uz spoljnu asistenciju i ilegalnu nabavku elemenata na crnom tržištu. Analizom praksi spoljnopolitičkog delovanja i unutrašnjih nuklearnih aktivnosti, autor kroz prizmu realističke paradigme pokušava da locira glavne uzroke stopiranja nuklearnog programa Libije. Odbacujući tezu o nedovoljnoj kadrovskoj sposobnosti, kao razlogu odustajanja i mogućnost ekonomskih sankcija da samostalno urode plodom, autor ističe strah od targetiranja kao glavni razlog napuštanja nuklearnih ambicija. Elaborirajući Gadafijev pragmatizam i razliku između deklarisanih i stvarnih namera, autor ističe značaj razumevanja prirode režima vođenog željom o prvoj arapskoj nuklearnoj bombi. Teorija hegemonske stabilnosti nudi osnov za teorijsko tumačenje libijskog ponašanja i konačnog odustajanja od nuklearnog programa. Rad otvara prostor za neke buduće akademske analize, poput pitanja kada je nuklearno oružje sposobno da odvrati vojnu intervenciju i da li bi Libija bila napadnuta u slučaju nastavka rada na nuklearnoj bombi.

Sažetak ▼

U radu se analiziraju razlike u pristupnim pregovorima Srbije i Hrvatske za članstvo u Evropskoj uniji, a koje su u najvećoj meri uticale na dosadašnji tok i ishode pregovora, ali i bilateralne odnose dve države. Iako su pregovori nominalno pogodan okvir za rešavanje otvorenih pitanja između država kandidata, ni Srbija ni Hrvatska u nedostatku političke volje nisu iskoristile taj kapacitet. Srbija ima najviše otvorenih pitanja upravo sa susednom Hrvatskom, a dinamika odnosa znatno je promenjena stupanjem Hrvatske u članstvo 2013. godine dajući joj povlašćeni položaj u odnosu na Srbiju kao kandidata. Osnovna teza rada je da je Evropska unija u pregovorima sa Srbijom, uzdižući normalizaciju odnosa između Beograda i Prištine iznad bilateralnih odnosa sa zemljama u regionu, doprinela u najmanju ruku tome da se održi status quo u rešavanju otvorenih pitanja sa Hrvatskom (pitanja manjina, nestalih, prognanih i interno raseljenih lica, demarkacija granice na Dunavu, sukcesija i mnoga druga). Ne treba izgubiti iz vida da odnosi Srbije i Hrvatske nisu čisto bilateralni, već imaju svoju dimenziju i u Bosni i Hercegovini, što dodatno ističe značaj za unapređenjem odnosa u cilju dugoročnog mira i stabilnosti na Balkanu. Razloge za ovakvo pozicioniranje Unije vidimo u njenim nastojanjima da poveća svoju ulogu u regionu. Svojim angažovanjem u rešavanju kosovskog pitanja, a usled smanjenja njene takozvane transformativne moći, EU je dostigla maksimum svojih kapaciteta, zbog čega je zauzela pasivan stav kada su u pitanju bilateralni sporovi. Dvostruki aršini kojima se sporadično služila EU, kada su u pitanju Srbija i Hrvatska, bili su vidljivi još u Procesu stabilizacije i pridruživanja koji predhodi pregovaračkom procesu, o čemu će biti reči u prvom delu rada. Iako uslovi za stupanje u članstvo nisu formalno promenjeni, jesu suštinski. U tim promenama se nalazi, između ostalog, razlog sporog napretka Srbije ka članstvu u EU koji je u osnovi političke prirode. Te promene biće predstavljene u drugom delu rada. Na kraju pokušaćemo vrednosno da ocenimo da li je ovakvo delovanje EU, ali i sam pregovarački proces, pozitivno ili negativno uticao na razvoj dobrosusedskih odnosa dve države.

Sažetak ▼

Razvoj veštačke inteligencije i upravljanje u toj oblasti informatike i kibernetike, na početku XXI veka, doneli su drastične izmene u tehničkim sredstvima koja se koriste u oružanim sukobima. Tehničke inovacije načinile su značajan uticaj na sposobnost oružanih snaga. Činjenica da je pravo oružanih sukoba, usled narastajućeg tehnološkog napretka, postalo neadekvatno i iz tog razloga je privuklo pažnju doktrine. Korišćenje autonomnih i automatizovanih borbenih sistema (dronova, bespilotnih letelica, vozila i plovila bez ljudske posade, samohodnih borbenih sredstava itd.), koja sama mogu da pronalaze ciljeve, nemaju jasan pravni (međunarodnopravni) status. Sami autonomni i automatizovani borbeni sistemi predstavljaju oruđe, oružje i samim time su legitiman vojni cilj. Naučna i tehnološka revolucija načinila je značajne promene i u domenu izvođenja borbenih operacija, ali posebno u oblasti pripremanja borbenih operacija i izdavanja naređenja za izvođenje tih operacija. Dakle, izrazito brz i drastičan tehnološki razvoj borbenih sredstava je dvostruko uticao na savremeno vođenje oružane borbe. Prvo, usavršio je tehniku za vođenje oružane borbe i drugo, po principu povratne sprege, tako razvijena sredstva uticala su na pojavu novih metoda izvođenja borbenih operacija i obratan uticaj, pojava novih zahteva od strane vojne misli za novim usavršenijim borbenim sredstvima. Rad ima za cilj da definiše autonomne i automatizovane borbene sisteme i da ukaže na moguća kršenja normi međunarodnog prava oružanih sukoba prilikom upotrebe ovih sistema. Takođe, autor ukazuje na pravne praznine u međunarodnom pravu oružanih sukoba koje su se pojavile razvojem novih vrsta borbenih sistema i njihovom upotrebom.

Sažetak ▼

Cilj rada je da se odgovori na intrigantno pitanje: Da li je diktatura zajednički imenitelj za evropske države u vremenu krize demokratije između dva svetska rata – predmet istraživanja Slobodana Jovanovića – i države Latinske Amerike tokom Hladnog rata i nakon njega, u digitalnoj eri? U radu se polazi od hipoteze da je Jovanović u međuratnom periodu utemeljio osnovu za naprednija i sveobuhvatnija istraživanja države i procesa integracija unutar države, na osnovu čega se može diskutovati o validnosti njegovih istraživanja. Zaključak rada počiva na konstataciji da tokom globalne migracione, ali i zdravstvene krize, treba očuvati saradnju među državama i dalje zajednički raditi na opstanku demokratije i sprečavanju diktature kako u evropskim državama tako i u državama Latinske Amerike.

Sažetak ▼

Migracije podstaknute ratom i stradanjem, delovanjem radikalnih islamista i formiranjem Islamske države na teritoriji nekoliko bliskoistočnih država primorale su evropske države da planski i sistematski deluju protiv najezde migranata u dužem vremenskom periodu, trošeći pritom svoje resurse i prekomerno upošljavajući svoje policijske, vojne i civilne kapacitete. Savremene ilegalne migracije pokušaćamo da sagledamo kroz temu: „Ilegalne migracije i bezbednosni odgovori – studija slučaja na primeru Austrije i Mađarske”. Analizirali smo rad i rezultate sistema zemalja jugoistočne Evrope za borbu protiv trgovine i šverca ljudi, u Austriji kao i u Mađarskoj, i ovde mislimo na vladine i nevladine organizacije i njihovu ulogu u tom sistemu, kako bismo otkrili koji kapaciteti još uvek nisu razvijeni i o kakvim nedostacima se zapravo radi.

Sažetak ▼

Asimetrični globalni privredni oporavak od posledica COVID-19 i prateći „aparthejd vakcina” otvara OPEK-u prostor za novu političku ulogu na međunarodnoj sceni, u trenutku kada je prema oceni Antionio Gutereša, generalnog sekretara UN, čovečanstvo po pitanju klimatskih promena već „prešlo crvenu liniju”. U tekstu iznosimo uverenje da OPEK narativom da „energija mora biti pristupačna i dostupna svima” istovremeno zauzima novu pregovaračku poziciju prema zagovornicima hitre tranzicije na eksploataciju obnovljivih izvora energije, i uočava prostor za združene poslovne i eventualno političke aranžmane sa siromašnijim delom sveta. Tekst ističe argumente OPEK-a protiv disjunkcije – ili nafta ili obnovljivi izvori energije – i ukazuje na novu energetsku atraktivnost Afrike za tu grupaciju država petro-proizvođača.