Sažetak ▼

Članak analizira probleme, varijante, strategiju i veštinu pregovaranja predstavnika Srbije u pregovorima sa Prištinom pod okriljem Evropske unije u Briselu. U uvodnom delu govori se o neophodnosti visokog nivoa stručnosti i obuke javnih funkcionera i pregovarača kako bi ostvarili visoke domete u zaštiti državnih interesa. Na bazi iznetih stavova u članku se zaključuje sledeće: Ne možemo poboljšati svoju spoljnopolitičku poziciju, bez odgovornih i za te funkcije specifično školovanih javnih funkcionera, spremnih da rade u opštem (a ne partijskom ili nekom drugom) interesu. Bez obučenih, pripremljenih i tvrdih pregovarača sa verifikovanom pregovaračkom veštinom, nema uspeha u međunarodnom pregovaranju. Nema uspešnih pregovora bez čvrste, prethodno dogovorene i razrađene pregovaračke strategije za svaki mogući tok pregovora. Ako se pregovori vode pod pritiskom i nametnutim rešenjem, to nisu pregovori već ultimatum i, kao takve, treba ih odbiti.

Sažetak ▼

U ovom članku autorka analizira uticaj koji ima politička situacija u Srbiji na politiku proširenja i njena dostignuća na putu ka EU. Održavajući kredibilnost procesa proširenja, koje je od ključnog značaja za njen uspeh, EU je dosledno proklamovala uključenost svoje politike prema Zapadnom Balkanu, pri čemu je Evropski savet uzastopno potvrđivao da budućnost celog regiona leži u EU. Proces stabilizacije i pridruživanja ostaje zajednički okvir za neophodne pripreme za ulazak u EU. Evropska komisija je ocenila da je Srbija postigla neophodni stepen usaglašenosti sa kriterijumima za članstvo u Uniji. Prioritet od najvećeg značaja bilo je preduzimanje koraka ka postizanju vidljivog i održivog napretka u odnosima sa Kosovom. Dalji konstruktivan dijalog između Beograda i Prištine neophodan je preduslov za započinjanje pregovora sa EU. Međutim, duboka ekonomska kriza u EU ne pruža priliku za dinamičnu i bržu integraciju Srbije u Uniju.

Sažetak ▼

Formiranje Višegradske grupe pomoglo je održavanju stabilnosti u Srednjoj Evropi posle pada Istočnog bloka. Iako se razvoj ekonomskih odnosa obično navodi kao glavni razlog integracije, njeno stvaranje ima veze i sa dugoročnim geostrategijskim interesima SAD u Evropi. Teritorija članica Višegradske grupe je „geopolitički most“ ka postsovjetskom prostranstvu i „geopolitička brana“ spajanju ruskih i nemačkih interesa. U ovom radu takođe se ukazuje i na potencijalna politička žarišta: šlezijsko pitanje, moravsko pitanje, slovačko-romske odnose i periodične radikalizacije u Mađarskoj.

Sažetak ▼

Sa završetkom Drugog svetskog rata, nemački narod bio je podeljen, što se ogledalo u protivrečnim političkim sistemima dve Nemačke. Međusobni odnosi dve Nemačke bili su dodatno otežani politikom Savezne Republike Nemačke koja je želela ponovno ujedinjenje, dok je Demokratska Republika Nemačka nastojala da pre svega stekne međunarodno priznanje. Međutim, 1969. godine dolazi do preokreta u odnosima između dve države sa dolaskom socijalno-liberalne koalicije Vilija Branta na vlast. Nova istočna politika (Neue Ostpolitik) Vilija Branta vezuje se za novi vid politike usmeren na prilagođavanje dominantnim tendencijama u odnosima Istok – Zapad. Rad ima cilj da istraži dostignuća na polju ugovornih odnosa i da ispita u kojoj meri opisani modaliteti spoljnog delovanja mogu poslužiti i kao obrazac (barem delimičan) budućeg delovanja drugih država koje se suočavaju sa sličnim problemima razmatrajući odnos između dve Koreje kao studije slučaja. Uspešnost razrešenja sukoba umnogome zavisi i od sposobnosti pravovremenog prilagođavanja strana u sukobu promenama nastalim u međunarodnom okruženju. Autor dolazi do zaključka da je Nova istočna politika delimično primenljiva na slučaj dve Koreje.

Sažetak ▼

U članku je dat kraći osvrt na Bečku konvenciju o konzularnim odnosima iz 1963. godine u povodu 50 godina od stupanja na snagu 24. aprila 1963. Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. predstavlja pre svega najveći uspeh Ujedinjenih nacija u pogledu kodifikacije međunarodnog konzularnog prava koje je bilo vekovima nekodifikovano. Za 50 godina postojanja Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine opravdala je svoje postojanje u međunarodnoj konzularnoj praksi, jer je usvojena od strane 175 država. Ona nije mogla da reši sva pitanja i probleme iz konzularnih odnosa i konzularne materije, ali rešila je najvažnija. Ona ima i svojih nedostataka i nedorečenosti, ali je ostavljeno državama da u bilateralnim konzularnim konvencijama rešavaju te probleme. Očekivalo se da će ova Konvencija usvojiti potpuni imunitet konzularnim funkcionerima, kao što je urađeno sa diplomatima, međutim to nije usvojeno. Jugoslovenska delegacija na čelu sa prof. dr Milanom Bartošem dala je značajan doprinos kako u toku priprema, tako i na samoj Konferenciji u Beču prilikom usvajanja Konvencije. U jugoslovenskoj i u srpskoj konzularnoj praksi ova Konvencija je opravdala svoje postojanje i pomogla u rešavanju na desetine hiljada konzularnih predmeta tokom ovih 50 godina.

Sažetak ▼

U radu se ukazuje na opšte okvire globalne politike i prava klimatskih promena određene u postojećim međunarodnim ugovorima u oblasti životne sredine, a posebno odredbama Okvirne konvencije UN o promeni klime i Kjoto protokola. Kroz razmatranje specifičnog položaja pojedinih država i korišćenjem različitih kriterijuma (učešće u ukupnim emisijama gasova sa efektom staklene bašte, članstvo u međunarodnim ugovorima, sprovođenje međunarodnih ugovora, definisanje strateških ciljeva i postojanje i karakteristike nacionalnih pravnih sistema u oblasti klimatskih promena) analiziraju se elementi politike i prava država najvećih emitera gasova sa efektom staklene bašte (GHG). Posebno se ukazuje na stanje u državama članicama Aneksa I Okvirne konvencije UN o promeni klime (Australija, Japan, Nemačka, UK, SAD, Ruska Federacija), odnosno stanje u nekoliko država koje imaju status „non-Aneks I“ (Kina, Brazil, Indija, Južna Afrika, Meksiko). Polazi se od pretpostavke da globalna politika u oblasti klimatskih promena zavisi skoro isključivo od politike država najvećih GHG emitera. U radu se obrazlaže teza da u politici država najvećih GHG emitera, pored razlika, postoji više zajedničkih elemenata od značaja za ostvarivanje ciljeva globalne politike.

Sažetak ▼

Predmet rada je sagledavanje bitnih aspekata savremene ekološke krize, posebno uzroka njenog nastanka, a u vezi sa devijacijama koje su nastale u procesu ubrzane i prekomerne industrijalizacije modernog društva. Cilj autora je da pored prikaza razvoja ekološke krize i ukazivanja na njenu kulminaciju u današnjem vremenu, istakne i njene ključne posledice, odnosno negativne efekte koji u velikoj meri mogu da utiču ne samo na značajno smanjenje kvaliteta života čoveka u budućnosti, nego i na sam opstanak Zemlje i čitavog čovečanstva. S tim u vezi, kao jedna od specifičnih posledica ekološke krize, sagledava se i pojava radikalnih ideologija, koje u nameri da zaštite prirodu i živi svet, u centar svog delovanja i mogućih odgovora postojećem sistemu vrednosti, stavljaju nasilje, odnosno terorističke metode i sredstva borbe.