Sažetak ▼

Cilj rada je sagledavanje ključnih elemenata sistema savremene politike i prava u oblasti klimatskih promena, kao jedinstvenog sistema koji čine subjekti na različitim nivoima (od globalnog, preko regionalnog do nacionalnog). U uvodnom delu rada ukazuje se na globalne karakteristike klimatskih promena i daju metodološke napomene. Prvi deo posvećen je razmatranju osnovnih elemenata globalne politike i prava u oblasti klimatskih promena u svetlu ukazivanja na važnost sistemskog pristupa pravnoj zaštiti klime. Analiziraju se odredbe međunarodnih ugovora: Okvirne konvencije UN o promeni klime (Okvirna konvencija), Kjoto protokola (KP), Pariskog sporazuma o klimi (PS), kao i drugih relevantnih međunarodnih ugovora. U drugom delu rada analizira se pitanje mesta koje regionalni subjekti imaju u globalnoj politici. Daje se osvrt i na način izvršavanja preuzetih međunarodnih obaveza u nacionalnim propisima odabranih država, odnosno Srbije, Crne Gore i Hrvatske. Osnovna polazna pretpostavka u istraživanju jeste ta da, pravni sistem u oblasti klimatskih promena predstavlja jedinstven sistem čije su osnove definisane međunarodnim ugovorima na globalnom nivou, dok sprovođenje, primarno, obezbeđuju države članice. S tim u vezi, zaključuje se da uloga „regiona” i mogućnost regionalnog povezivanja nisu na jasan način naglašeni, osim u delu koji se odnosi na „regionalne organizacije ekonomske integracije”. Osim toga, konstatuje se da bi pitanje uloge „regiona” trebalo detaljnije regulisati u kontekstu osiguranja sistemskog i integrativnog pristupa u međunarodnom pravu.

Sažetak ▼

Ovaj rad teži osvetljavanju evolutivnog puta koncepta nacionalnih institucija za ljudska prava.One su danas prisutne u preko sto država sveta, sa posebnimstatusomu sistemu Ujedinjenihnacija. Ipak, domaća literatura se nije bavila time kako je do takvog razvoja došlo. Stoga ovaj rad pokušava da doprinese popunjavanju te praznine, predstavljajući i kritički se odnoseći prema ključnoj fazi razvoja koncepta nacionalnih institucija za ljudska prava, od usvajanja Ženevskih smernica 1978. godine do donošenja Pariskih principa 1991. godine, te njihovog utemeljenja kroz odluke organa UN. Posebna pažnja posvećuje se modelima nacionalnih institucija, kao i postupku akreditacije ovih institucija, jedinstvenog u sistemu UN.

Sažetak ▼

Predmet analize u ovom radu jeste proučavanje fenomena hindutve kao ideološke osnove Baratija Džanata partije, vladajuće političke stranke u Indiji. Fenomen hindutve biće analiziran i u širedruštvenom kontekstu, kao svojevrsni zeitgeist indijskog društva i trenutno najuspešniji društveni pokretač u ovoj državi. Autori će dati detaljan uvid u osnovne ideje iza ovog pokreta-ideologije, zatim će analizirati delovanje najvažnijih pro-hindutva društvenih organizacija, ali i ciljeve njihovog društveno-političkog delovanja. Konačno, autori će se osvrnuti na trenutnu situaciju u ovoj zemlji, odnosno na aktuelne posledice delovanja sledbenika hindutve. Osnovni zaključak ovog istraživanja jeste onaj kojim se ukazuje na duboku polarizaciju indijskog društva nastalu upravo delovanjem pokreta, partija i pojedinaca usko povezanim sa ideologijom hindutve. Povod za pisanje ovog rada nalazi se u aktuelnosti delovanja ideologije hindutve širom Indije i stepenu ekspanzivnog potencijala koji ona poseduje.

Sažetak ▼

U radu je prikazana kompleksna slika nigerijskog društva. Od pet činilaca tinjajućeg sukoba u Nigeriji, rad stavlja akcenat na religijsku podelu. Ipak, religijska podela nije posmatrana izolovano već u kontekstu drugih faktora sa kojima je povezana, kao što su etnička podela i ekonomski faktori, tj. siromaštvo. Rad analizira na koje načine religija utiče na sukobe i nastoji da pronikne u složenu mrežu hrišćanskih i islamskih identiteta u Nigeriji. Kao izazovi od posebnog značaja identifikovani su: promena političkog šablona koja se dogodila na predsedničkim izborima marta 2023. godine i proces uvođenja šerijata koji je otpočeo početkom dvehiljaditih. Na kraju, u radu su predstavljeni kanali komunikacije i načini rešavanja sukoba.

Sažetak ▼

Rad predstavlja komparativnu studiju položaja Rimokatoličke crkve u Nikaragvi i Brazilu u uslovima (novog) levičarskog talasa u Latinskoj Americi. Sa namerom razumevanja kompleksnosti stanja u kom se nalazi, i predviđanja budućeg političkog ponašanja, autor postavlja sledeće istraživačko pitanje: Od čega zavisi stav Rimokatoličke crkve prema levičarskim vlastima u Latinskoj Americi? Cilj rada je objašnjenje trenutnog položaja Rimokatoličke crkve u tzv. drugoj ružičastoj plimi, i predviđanje razvoja odnosa crkve i države u ovim državama. Hipoteza je da političko ponašanje Rimokatoličke crkve prema levičarskim vlastima, tj. opredeljenje za konfrontaciju ili saradnju, nije uslovljeno samo trenutnim stanjem njihovih odnosa, već, pre svega, dubljim institucionalnim i ideološkim odnosom crkve i države. Koristeći teorijsku postavku Danijela Filpota (Daniel Philpott), autor vrši komparativnu analizu odnosa Rimokatoličke crkve, tj. nacionalnih biskupskih konferencija, i levičarskih vlasti u Nikaragvi i Brazilu. U tu svrhu koristi metode analize sadržaja (ustava i zakona) i analize diskursa. Zaključuje da odnos crkve i države u Nikaragvi predstavlja konfliktnu diferencijaciju, dok je u Brazilu na delu konsenzualna diferencijacija. Autor predviđa da će u prvom slučaju Rimokatolička crkva, kroz otpor režimu, težiti demokratizaciji, a da će u drugom slučaju balansirati svoju, trenutno prilično dobru poziciju, zarad održanja trenutnog stanja.

Sažetak ▼

Napad Rusije na Ukrajinu, krajem februara 2022. godine, pokrenuo je rusko-ukrajinski rat značajno preoblikujući savremene međunarodne odnose. Ovaj članak istražuje kako je rat promenio odnos između Evropske unije i Rusije, i kako je uticao na dinamiku Istočnog partnerstva. Cilj je da se kroz pomenute aspekte analize doprinese tekućim dijalozima o složenosti sukoba i njegovim dubokim implikacijama na regionalnu bezbednost i stabilnost. Glavni nalazi ukazuju da su događaji pokrenuti u Ukrajini 2014. doveli do stvaranja složenijeg bezbednosnog okruženja, koje je značajno promenilo prethodnu dinamiku odnosa EU i Rusije dovodeći do sve većih tenzija. Nakon što su smeli predlozi Vladimira Putina iz decembra 2021, izneti u vidu svojevrsnog ultimatuma koji bi Rusiji trebalo da obezbedi pravedno mesto u novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, ostali bez odgovora Zapada, tenzije su kulminirale. Posle ruskog napada na Ukrajinu, u nastojanju da se postigne ne samo bezbednost već i šira evropska stabilnost, zaista se javila potreba za svojevrsnim redizajniranjem i promenom fokusa u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Međutim, ne na način na koji je to Rusija zahtevala. Štaviše, ukrajinska kriza i kasniji napad Rusije na ovu državu izazvali su zabrinutost među istočnim susedima EU za njihovu bezbednost i suverenitet. Zato su, uprkos izazovima u sprovođenju političkih i ekonomskih reformi, neke od njih dobile povećanu podršku EU kroz Istočno partnerstvo. Štaviše, iako prethodnim oblicima saradnje članstvo ovih država u EU nije bilo predviđeno, Ukrajina i Moldavija su dobile i status kandidata za članstvo. Rat u Ukrajini je takođe ukazao na ograničenja normativne moći EU, naglašavajući značaj tvrde moći i daljeg unapređenja odbrambene saradnje na nivou EU, kao i saradnje sa NATO-om kao mehanizmom kolektivne odbrane. Dakle, ovaj oružani sukob imao je dubok i trajan uticaj na bezbednosnu dinamiku Evrope, preoblikujući interakciju ključnih regionalnih aktera.

Sažetak ▼

Odnose EU i Ruske Federacije tradicionalno karakteriše dihotomija saradnje i političkih sukoba. Istorija komplikovanog odnosa kakav imaju EU i Rusija, predstavlja zbir združenog dejstva većeg broja faktora, u uslovima složene političke, ekonomske i bezbednosne interakcije. U radu se analizira budućnost odnosa EU i Rusije, kroz prizmu ukrajinske krize i tekućeg oružanog sukoba, na temelju postavki neoklasične realističke teorije. Polazeći od tvrdnje da je rat u Ukrajini opterećene odnose EU i Rusije dodatno zaoštrio, nasilno ogolivši sporna pitanja, prisutna u različitim aspektima međusobnih odnosa, autorka analizira mogućnosti resetovanja odnosa EU i Rusije, ispitujući u tim okvirima preduslove za eventualnu smislenu koegzistenciju u vremenu koje predstoji. Na tom tragu, zaključuje se da su temeljno strateško preispitivanje uz podeljenu odgovornost sukobljenih aktera, u ovom slučaju EU i Rusije, polazna osnova za potencijalnu izgradnju manje konfrontirajućeg odnosa u doglednoj budućnosti. Iako u izazovnom trenutku, pronalaženje preduslova za održiv modus vivendi između EU i Rusije nameće se kao prioritet i verovatno jedini realan scenario za održivu koegzistenciju.

Sažetak ▼

Nakon građanskog rata u Moldaviji 1992. godine, kada su separatističke snage uz podršku Rusije okončale konflikt i uspostavile kontrolu nad levom obalom Dnjestra, Pridnjestrovlje se razvilo u teritoriju koja poseduje različite elemente državnosti bez međunarodnog priznanja. Unapređenjem odnosa između EU i Moldavije, posredstvom Evropske politike susedstva, donet je zajednički akcioni plan (EU Moldova Action Plan – EUMAP) u kom je EU naglasila postizanje rešenja spora u Pridnjestrovlju kao jedan od prioriteta. U skladu s tim, istraživačko pitanje ovog rada glasi: „Kakvi su rezultati političkog i normativnog pristupa Evropske unije u Pridnjestrovlju?”. Nakon uvoda i konceptualizacije teme prema okvirima „normativne moći Evrope” (Normative power Europe – NPE), analizira se obim i efikasnost normativnog delovanja EU prema Pridnjestrovlju u skladu s mehanizmima difuzije normi. Na kraju rada, autor iznosi zaključak da se Evropska unija suočava sa ograničenjima u pogledu korišćenja kompletnog političkog potencijala u Pridnjestrovlju, usled čega pokušava da u potpunosti integriše separatistički region u vlastitu sferu ekonomskog uticaja, kao vid odbrambenog mehanizma od potencijalnog prelivanja rusko-ukrajinskog konflikta.

Sažetak ▼

Članak pokušava da identifikuje ideološke i vrednosne osnove nacionalnog identiteta ruske i srpske omladine - dve slovenske države sa snažnim vezama. Fenomen nacionalnog identiteta moderne ruske i srpske omladine od posebnog je interesa za razumevanje. Ove dve države iskusile su proces tranzicije i preoblikovanje kolektivne sopstvene slike ranih devedesetih godina i imaju dosta zajedničkog: kulturne i jezičke veze, iskustvo sovjetskog političkog sistema, kolektivnu traumu kolapsa državnosti i prateće snaženje nacionalizma. Sa jedne strane, mnogi od ovih faktora očigledno se transformišu. Stoga trenutni zajednički slovenski identitet gubi svoj prethodni ideološkoteoretski i vrednosno-semantički sadržaj. Hipoteza istraživanja je da ideje, značenja i vrednosti koje čine osnovu slovenskog identiteta mogu postati jedan od faktora konsolidacije ruskog i srpskog društva, posebno u kontekstu stvaranja nacionalnodržavnog identiteta moderne omladine. Dodatno, dominante javne svesti i vrednosno-semantičke matrice identifikovane u istraživanju će omogućiti izgradnju produktivnog dijaloga između naših država koje poseduju sličan civilizacioni kod. Ovo je od značaja u trenutnoj situaciji međunarodnih tenzija, koje će imati dalekosežne posledice.