Sažetak ▼

Vojni intervencionizam, kao jednostrana i prisilna praksa u međunarodnoj politici, široko je zastupljen u akademskoj literaturi. Međutim, ključni aspekti, kao što su objedinjena definicija vojne intervencije i složene geografske karakteristike, ostaju nedovoljno konceptualizovani. Pojave koje uključuju ekonomski uspon nezapadnih sila, političko-vojni uspon Rusije i Kine, kao i sve veća prisutnost asimetričnih pretnji, ukazuju na prelazak sa unipolarnog na multipolarni globalni sistem. Ovaj članak ispituje u kojoj meri su velike sile sklone da intervenišu u susednim regionima u poređenju sa perifernim oblastima u različitim strukturnim kontekstima međunarodnog sistema i nudi potencijalno relevantne faktore koje treba uzeti u obzir pri analizi sličnih slučajeva koji bi mogli da se pojave, bez obzira na to ko je akter intervencije. U istraživanju se ukratko predstavljaju opravdanja za prošle intervencije – u Jugoslaviji, Avganistanu,Iraku – kako bi se identifikovala uloga geografskog pozicioniranja u opravdavanju intervencionizma. Ispitivanjem dinamike centra i periferije u ovim slučajevima, studija osvetljava ponašanje Kine u spoljnoj politici dok ona navigira svojom pozicijom kao „hegemon koji okleva“ u današnjem međunarodnom sistemu.

Sažetak ▼

Stabilnost međunarodnog poretka primarno zavisi od odnosa moći između revizionističkih i status quo sila. Prve su nosioci promena karaktera međunarodne politike, dok su druge čuvari postojećih pravila i praksi. Sile u usponu teže preoblikovanju poretka konstruisanog pod pokroviteljstvom postojećeg hegemona. U radu se istražuje karakter odnosa Kine, kao rastuće sile, prema međunarodnom poretku oblikovanom krajem Hladnog rata od dolaska Si Đinpinga na vlast. Teorijski okvir predstavlja teorija ravnoteže interesa, prevashodno se oslanjajući na kategorizaciju revizionističkih država u tabor „vukova“, nepomirljivih protivnika postojećeg i nosioca novih poredaka, i „šakala“, umereno moćnih država dugoročno fokusiranih na delimične revizije trenutnog stanja. Rad u analizi na dva nivoa, sistemskom i državnom, ukazuje na specifično pozicioniranje Kine između „vuka“ i „šakala“. U teorijskom pogledu, ukazuje se na moguću novu klasifikaciju potencijalne supersile koja teži dugoročnom preoblikovanju međunarodnog poretka, izbegavajući nagle i preuranjene rizike.

Sažetak ▼

U ovom istraživanju je na primeru mreže srpskih diplomatskih predstavništava testirana relevantnost četiri političke determinante za koje je u dosadašnjoj naučnoj literaturi utvrđeno da utiču na oblikovanje diplomatskih mreža (geografska blizina države prijema, njena vojna i ekonomska moć, reciprocitet diplomatskog predstavljanja i ideološka bliskost između države prijema i države odašiljanja). Osim toga, proverena su i tri dodatna politička faktora, koji su karakterističniji za Republiku Srbiju: prisustvo Srba ili srpskih državljana u zemlji prijema, stav države prijema prema statusu Kosova i Metohije, kao i njena pozicija prema članstvu u vojnim savezima. Rezultati istraživanja pokazuju da su svih sedam političkih determinanti relevantne za oblikovanje srpske diplomatske mreže, bez obzira na manja odstupanja po pitanju trećeg i znatnija kod četvrtog političkog faktora. Dodatni značaj ovog rada je i proveravanje relevantnosti navedenih sedam determinanti za konfiguraciju mreže srpskih izaslanstava odbrane.

Sažetak ▼

Odnos nauke, tehnologije, rata i vojnih snaga koji se manifestuje u višedimenzionalnom prostoru u osnovi predstavlja nelinearan sistem. Težnja ka stvaranju uređenog sistema od nelinearnog je prirodna. Donošenje odluka sa apsolutnom sigurnošću je idealno stanje, alirealnost nam nameće rizik kao okvirukome funkcioniše vojni sistem. Imajući u vidu jedinstvenost i potencijal buduće primene, postavlja se pitanje kako će uvođenje veštačke inteligencije uticati na promenu upotrebe vojnih snaga. Problem koji je definisan u ovom radu sagledava se kroz analizu i razmatranje višeslojne implikacije veštačke inteligencije u kontekstu strategije idoktrine, uz praćenje neophodnih resursa. Studija se zasniva na savremenim političkim i tehnološkim konceptima, kao i na razmatranju političkih, vojnih, pravnih i etičkih perspektiva, identifikuje mogućnosti, izazove i otvorena pitanja i nudi sveobuhvatna zapažanja. Pod pretpostavkom da će veštačka inteligencija uspeti da operacionalizuje barem deo postulata autonomije u bliskoj budućnosti, u svetlu brzog tehnološkog razvoja, ovaj rad pruža uvid i put ka unapređenju daljeg razmišljanja, istraživanja i kreiranja politike za odgovarajuću integraciju, upravljanje i korišćenje veštačke inteligencije u vojsci.

Sažetak ▼

U kontekstu globalne zabrinutosti za bezbednost, savremene države preduzimaju brojne aktivnostiradi ublažavanja rizika povezanih sa širenjem oružja za masovno uništenje. U implementaciju ovih aktivnosti uključena je i Republika Srbija, koja u svojim pravnim i strateškim dokumentima prepoznaje značaj suprotstavljanju proliferaciji oružja za masovno uništenje. U ovom radu pružen je prikaz šireg istorijskog konteksta razvoja legislative u ovoj oblasti, kao i najznačajnijih međunarodnih instrumenata u vidu inicijativa, sporazuma i ugovora koje Srbija implementira.Istraživačka pitanja na koje ovaj rad nastoji da pronađe odgovor jesu: da li je Republika Srbija implementirala sve relevantne međunarodne dokumente za sprečavanja proliferacije oružja za masovno uništenje, uključujući međunarodne sporazume, konvencije irezolucije? Kako postojeći pravni okvir odgovara na aktuelne regionalne i globalne bezbednosne izazove, i koje su snage i slabosti ovog okvira u kontekstu njegove implementacije? Predmet ovog rada predstavlja analiza postojećeg pravnog okvira Srbije u sprečavanju proliferacije oružja za masovno uništenje, kao i procena snaga i slabosti u suočavanju sa višestrukim izazovima koje ovaj vidoružja nameće. Na taj način pružena je sistematizacija znanja i ostvaren je dubinski uvid u pravne i regulatorne mere, međunarodnu saradnju, ali i tehnološki pejzaž koji utiče na širenje oružja za masovno uništenje. Posebna pažnja posvećena je ispitivanju bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, kako regionalnih tako i globalnih, kako bi se identifikovale potencijalne oblasti delovanja u kojima bi postojeći pravni okvir Srbije mogao biti unapređen. Rad apostrofira značaj podizanja svesti javnosti i obrazovanja, kao i negovanja kulture odgovornosti i budnosti protiv širenja oružja za masovno uništenje.

Sažetak ▼

U eri digitalizacije internet je postao temeljni alat za informacije, komunikaciju, obrazovanje i društveno angažovanje. Pitanje – da li pristup internetu treba da bude zasebno osnovno ljudsko pravo – postalo je sveprisutno. Slobodan pristup internetu ima izrazitog značaja za ostvarivanje ključnih mnogih ljudskih prava kao što su sloboda izražavanja, obrazovanje i pristup informacijama. Međutim, nejednak pristup internetu produbljuje društvene nejednakosti. Priznavanje i implementacija novog ljudskog prava je dug proces. U radu će se prvo ukazati zašto je internet neophodan za ostvarivanje ljudskih prava, te u kakvoj su korelaciji potencijalno ljudsko pravo na pristup internetu i druga ljudska prava. Zatim će biti sagledani doktrinirani pristupi priznanju slobodnog pristupa internetu kao ljudskom pravu. Biće analizirani međunarodni instrumenti koji prepoznaju potrebu priznanja prava na pristup internetu, a zatim i nacionalna zakonodavstva koja su sledila ovaj trend. Potom se u radu sagledava praksa Evropskog suda za ljudska prava po ovom pitanju. U radu se ističe značaj prava na pristup internetu za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Na kraju će se pažnja posvetiti digitalnom jazu i drugim preprekama da se ovo pravo prepozna kao fundamentalno ljudsko pravo.

Sažetak ▼

U radu se analizira proces pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, sa akcentom na period od 2018. do 2022. godine u oblasti političkih institucija čije se reforme zahtevaju kako bi Srbija ispunila Kopenhaške kriterijume. Analizom političkog aspekta Kopenhaških kriterijuma predstavljeno je stanje političkih institucija u Republici Srbiji. Narodna skupština, političke partije i nezavisni organi su institucija koje treba da obezbede funkcionisanje društva kao sistema, ispunjavajući zahteve građana uz spremnost na reformu i modernizaciju. Rad ima za cilj da predstavi neke od izazova sa kojima se ove institucije suočavaju i koji sprečavaju ili usporavaju reformu pravnog poretka Republike Srbije. Kroz analizu Izveštaja Evropske komisije, istraživanja javnog mnjenja o poverenju u institucije i izjave visokih evropskih i srpskih zvaničnika, rad će pokazati kakav je napredak Srbija učinila u prethodnom periodu, uzimajući u obzir funkcionisanje ovih institucija.