Sažetak ▼

Ovaj članak nudi alternativnu pretpostavku o mogućem preobražaju sistema međunarodnih odnosa u prvoj polovini 21. veka promenom viševekovnog središta globalne bezbednosti – locusa, sa evropskog ka makroprostoru Indo-Pacifika. Autori predstavljaju pet distinktivnih osobenosti novopredloženog koncepta koji može poslužiti kao prilog metodskim naporima za inoviranjem proučavanja međunarodnih odnosa u budućnosti. Diskusija trasira set argumenata zasnovanih na definitivnom kraju ere unipolarnosti, koja je uzrokovana brojnim procesima i događajima koji se odvijaju tokom poslednjih nekoliko godina. Središte globalne bezbednosti – locus, u kom su dominirale SAD podržane od ostalih država globalnog Zapada, bilo je tokom poslednjih osam decenija orijentisano dominantno na severni deo evroatlantskog prostora. Takva geografska bliskost evropskog bezbednosnog regionalnog kompleksa omogućila je SAD ekskluzivitet u sferi političke i bezbednosne dominacije nad čitavim svetom. Ovaj članak ima za cilj da ispita trendove, principe i procese koji su doveli do pomeranja lokusa globalne bezbednosti sa šireg područja Evrope na regiju Indo-Pacifika. Autori zasnivaju pretpostavku da sve veći ekonomski i strateški značaj ovog regiona dovodi do pomeranja fokusa globalnih bezbednosnih napora, te drugačije geografske orijentacije spoljne politike preostalih supersila u novoj raspodeli međunarodnih odnosa.

Sažetak ▼

Azijsku politiku od početka XXI veka karakteriše uspon Kine kao glavnog izazivača trenutnog svetskog poretka i njegovog hegemona – Sjedinjenih Američkih Država. Uspon Kine prati i rast ambicija Indije, sile sa značajnim ekonomskim potencijalom i nuklearnim arsenalom, čiji je cilj dominacija Indijskim okeanom, jednim od ključnih vodenih površina u ovom veku. Međutim, aktivna revizionistička politika Pekinga prema postojećem poretku podrazumeva i njegovo veće prisustvo u regionu, kao i kontrolisanje važne infrastrukture u državama koje okružuju Indiju, što opterećuje ove odnose i stvara osećaj nebezbednosti u regionu Južne Azije i Indijskog okeana. Ovakvo zatezanje odnosa između Pekinga i Nju Delhija sve češće se tumači kroz prizmu bezbednosne dileme koju potpiruje sve nestabilnije međunarodno okruženje. Koristeći teorijski rad Roberta Džervisa na polju definisanja bezbednosne dileme, hipoteza koju ovaj rad zastupa jest da između Kine i Indije trenutno ne postoji bezbednosna dilema, pre svega zbog predominantne defanzivne prednosti koju geografija pruža Indiji, kao i zbog mogućnosti prepoznavanja namera država prilikom donošenja odluka. Po Džervisu, ova dva faktora onemogućavaju posmatranje bilateralne interakcije dva aktera kao bezbednosne dileme.

Sažetak ▼

U radu se opisuje i analizira vojna saradnja Republike Srbije i Ruske Federacije tokom poslednjih petnaest godina, praktično od ponovnog osamostaljenja Srbije, odnosno od 2006. godine. Posebna pažnja posvećena je sporazumima o vojnoj saradnji, kao i učincima njihove realizacije. Pored toga, u radu se obrazlažu modaliteti vojne saradnje između država, faktori koji je potpomažu ili ometaju, kao i razlozi zbog kojih države sklapaju sporazume u ovoj oblasti. Na osnovu ovih teorijsko-tipskih obrazaca u radu se analizira proces rusko-srpske vojne saradnje i njeni dometi. Autor navodi konkretne modalitete vojne saradnje Srbije i Ruske Federacije, sagledava njen geostrategijski okvir, kao i njene postojeće/potencijalne geopolitičke efekte. Takođe je pruženo predviđanje njene realizacije/sudbine u budućnosti u kontekstu rata u Ukrajini i zaoštravanja odnosa Zapada i Rusije. Prilikom pisanja rada, korišćeno je više naučnih metoda, najčešće metode analize i komparacije.

Sažetak ▼

U istraživanju se analizom njihovih bilateralnih odnosa od 2013. do 2022. godine ispituje priroda spoljnopolitičkog pozicioniranja Republike Albanije, kao male države, prema Sjedinjenim Američkim Državama, kao velikom silom u međunarodnim odnosima. U istraživanju se pronalazi da je priroda ovog pozicioniranja Albanije zasnovana na osiguravanju zaštitničkog saveza (alliance shelter) od Sjedinjenih Država. Porivi za ostvarivanje pomenutog saveza za Albaniju, kao malu državu, proizilaze iz njenih slabosti na međunarodnoj i unutardržavnoj razini. Zaštita koju Albanija uživa od SAD jeste političkog, vojnog i ekonomsko-socijetalnog karaktera na spoljnoj i unutardržavnoj osnovi. Implikacije ovakvih bilateralnih odnosa za Albaniju obuhvataju raznovrsnu spoljnopolitičku lojalnost Sjedinjenim Državama. Takođe, posledice uživajuće zaštite za Albaniju uključuju suštinski prodor i transformativne unutardržavne efekte po naumima njene države zaštitnice.

Sažetak ▼

Savremeno doba donosi promene u konvencionalnom načinu ekonomskog rasta dovodeći nas do eko-efikasnosti privrednog rasta. Danas eko-efikasnost postaje merilo napretka u zelenom rastu i sve više preferiran način korišćenja resursa. Eko-efikasnost je za preduzeća postao praktičan način na koji mogu da doprinesu održivom razvoju. U fokusu rada je eko-efikasnost i održivi razvoj poljoprivrednog sektora. U ovom kontekstu, održivost u poljoprivrednom sektoru zavisi od postojanja eko-efikasnih modela proizvodnje. Istraživan je niz parametara u cilju utvrđivanja i poređenja nivoa razvoja, kao i stepena realizacije ciljeva održivog razvoja (SDG) u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi (CJIE). Koristili smo metodu komparativne analize vrednosti indikatora SDG između različitih zemalja CJIE kako bismo procenili efikasnost zemalja u unapređenju ciljeva održivog razvoja. Pošto je ovo relativno nepoznat pokazatelj u Srbiji, istražujemo i u kojoj meri je koncept eko-efikasnosti implementiran u agrarnu politiku Srbije i strateške razvojne dokumente. Istraživanje je dalo osnovni okvir za odgovore na pitanje kako unaprediti srpsku poljoprivredu na osnovu postulata postavljenih unutar EU, kako bi se uskladila sa SDG.

Sažetak ▼

Osnovni cilj Otvorenog Balkana je ekonomska integracija zemalja učesnica, te kao takva ova inicijativa ne služi kao zamena pristupanju u EU već kao element u tom procesu. Istraživačko pitanje glasi: da li je moguća dublja ekonomska integracija bez potpune političke i bezbednosne sinhronizacije zemalja učesnica Otvorenog Balkana? Kompleksnost ovog pitanja prepoznajemo u činjenici da je reč o državama učesnicama koje vode različitu bezbednosnu politiku. Srbija je deklarisala vojnu neutralnost, dok su Severna Makedonija i Albanija članice NATO. U radu se analiziraju dometi ekonomske integracije, bez usklađenosti država učesnica na političkom i bezbednosnom nivou. Kao primer ćemo iskoristiti aktuelne ekonomske sankcije sa kojima se suočava Ruska Federacija usled, prevashodno, bezbednosnih razmimoilaženja sa politikom Zapada. Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje – da li i u kojoj meri Otvoreni Balkan može da ostvari pune kapacitete ekonomske integracije, istovremeno izostavljajući bezbednosnu politiku država učesnica koja nije jedinstvena? U radu će se prikazati koliko bezbednosna i politička pozicioniranost država determiniše međudržavne ekonomske odnose u savremenim međunarodnim odnosima.

Sažetak ▼

U radu je prikazan razvoj Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju (Organization of the Black Sea Economic Cooperation – BSEC) u periodu od trideset godina, od njenog osnivanja kao regionalne ekonomske inicijative zemalja šireg crnomorskog regiona. U međuvremenu, ova regionalna ekonomska inicijativa prerasla je u punopravnu međuvladinu organizaciju koju danas čini trinaest zemalja članica. Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju, u teritorijalnom smislu, pokriva veoma važno geostrateško područje koje predstavlja prirodni „most” koji spaja Evropu i Aziju. U prethodnom periodu, Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju uspela je da prevlada mnoge unutrašnje i spoljne izazove, a u aktuelnom trenutku Organizacija se nalazi na velikom ispitu zbog oružanog sukoba između Rusije i Ukrajine. Pomenuti sukob izazvao je određene političke turbulencije u njenom funkcionisanju, zbog čega ni jubilarni Samit povodom 30 godina nije mogao da se održi, iako je to bilo planirano u junu 2022. godine. Ovakav negativan sled međunarodnih događaja nužno iziskuje da se očuva konstruktivan pristup koji je Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju tokom prethodnih godina praktikovala razvijanjem ekonomske saradnje među državama članicama, a u cilju očuvanja međunarodnog mira i stabilnosti, ne samo u crnomorskom regionu već i šire. Budući da Republika Srbija preuzima šestomesečno predsedavanje u Organizaciji, počev od 1. januara 2023. godine, bilo bi politički celishodno da se ulože napori da Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju nastavi da deluje u tom pravcu, dajući svoj doprinos u rešavanju postojeće političke krize.

Sažetak ▼

Predmet istraživanja ovog rada jeste analiza mesta luzofonih zemalja, odnosno zemalja bivših portugalskih kolonija u kojima se i danas kao zvanični jezik upotrebljava portugalski jezik, u spoljnoj politici Portugalije. Cilj istraživanja jeste dokazivanje polazne opšte hipoteze da je Portugalija, uprkos tome što je u potpunosti integrisana u sistem tzv. kolektivnog Zapada kroz članstvo u NATO i Evropskoj uniji, i te kako zainteresovana za političku, diplomatsku, ekonomsku i svaku drugu saradnju sa luzofonim zemljama u Južnoj Americi, Africi i Aziji. Rezultati istraživanja nedvosmisleno pokazuju da postoji kontinuirani interes obeju strana za jačanje međusobnih veza i saradnje po brojnim pitanjima, uprkos postojećoj geografskoj udaljenosti i određenim istorijski uslovljenim animozitetima. Nameće se zaključak da je Portugalija ostalim luzofonim zemljama bitna kao zemlja koja predstavlja most između njih i Evrope, dok su one važne za Portugaliju kao tržišta i politički saveznici na međunarodnom planu, budući da unutar Evropske unije i kolektivnog Zapada uopšte Portugalija ipak predstavlja ,,zemlju periferije”. Tokom istraživanja koristili smo se istorijskom metodom, metodom analize i metodom komparativne analize.

Sažetak ▼

Rad se bavi analizom odnosa Evropske unije i Turske, s naglaskom na evropske integracije kao ograničavajućem činiocu u strateškom razvoju Turske. Uprkos razvijenoj saradnji sa Briselom, Turska nije postala članica Evropske unije. Kroz rad su definisani osnovni razlozi za razvoj ovakvih odnosa, kako kroz teorijski okvir tako i u političkoj praksi. Strateški pravci Turske u njenoj spoljnoj i unutrašnjoj politici ključni su za razumevanje njenih odnosa sa Evropskom unijom, i njeno pozicioniranje u međunarodnim odnosima. Osim toga, važan aspekt u pravcu odnosa ove dve strane zauzima i migraciona politika, koja predstavlja dodatnu pažnju ovog rada. Autor zaključuje da obostrani skepticizam i nezadovoljstvo koje postoji kada je članstvo Turske u EU u pitanju, predstavlja ključni aspekt u perspektivi njihove buduće saradnje.