Sažetak ▼

Odvraćanje u Ruskoj Federaciji detaljno je regulisano u strategijskim dokumentima, što je obrađeno u prvoj celini ovog istraživanja. Javnost propisivanja postupaka oružanih snaga, službi bezbednosti i spoljne politike Ruske Federacije prema pretnjama državi, kao i najave njihovog delovanja od političke i vojne elite ove velike sile, jedna je od karakteristika koje već decenijama oslikavaju način odvraćanja Ruske Federacije. Koncepti odvraćanja Ruske Federacije prilagođavani su aktuelnim pretnjama, mogućnostima i informaciono-tehnološkom napretku, jer tromost u praćenju promena složenih sistema teško može da proprati brze promene u razvoju, vrstama i količini upotrebljivog naoružanja, oruđa i drugih sistema odvraćanja za koje su vrlo često potrebne decenije razvoja. Ovaj nedostatak kompenzuje se angažovanjem službi bezbednosti, odnosno brzim prilagođavanjem neobaveštajnih aktivnosti službi bezbednosti u političkim, ekonomskim, propagandnim, paravojnim i drugim aktivnostima, sa posebnim akcentom na odvraćanje u informacionom domenu. S obzirom na to da se još od zaključaka Huverove komisije iz 1954. godine koncept „fer igre” mora preispitati ukoliko Sjedinjene Američke Države žele da prežive, mora se naučiti podmetati, sabotirati i uništiti neprijatelje pametnijim, sofisticiranijim i efikasnijim metodama od onih koje se koriste protiv SAD.

Sažetak ▼

Ruska invazija na Ukrajinu početkom 2022. godine preoblikovala je temelje evropske bezbednosti. Kao odgovor, Švedska i Finska napustile su višedecenijsku vojnu nesvrstanost i usmerile se ka članstvu u NATO. Ovaj rad analizira kako su Finska i Švedska, tokom procesa pristupanja NATO (2022–2023), strateški preoblikovale postojeće regionalne institucije, poput NORDEFCO-a, ZSBP EU, NATO-EU mehanizama i nordijsko-baltičkih foruma, u instrumente političkog uticaja i normativnog delovanja. Polazeći od postulata teorije savezništava (Voltove teorije ravnoteže pretnje i Šnajderove bezbednosne dileme saveza), institucionalnog regionalizma i teorija bezbednosnog svrstavanja u kriznim situacijama (Lejkovog modela hijerarhija u međunarodnim odnosima i Ačarijevih koncepata regionalne bezbednosti i regionalne bezbednosne arhitekture), analizira se kako su forumi namenjeni funkcionalnoj saradnji transformisani u platforme za strateško signaliziranje, anticipativnu koordinaciju i „meko odvraćanje“. Zvanična saopštenja i politički govori pokazuju da su regionalni forumi korišćeni za demonstraciju jedinstva, usklađivanje odbrambenih napora i održavanje odvraćanja tokom perioda koji je prethodio punoj integraciji u NATO. Partnerstva koja su ranije bila usmerena na tehničku ili ekonomsku saradnju preuzela su drugačiju ulogu, pomažući usklađivanju nordijskih odbrambenih praksi sa savezničkim strukturama i pružajući političku legitimnost bezbednosnoj tranziciji. U tom kontekstu, regionalne institucije delovale su kao most ka formalnom vojnom usklađivanju, podržavajući kolektivnu odbranu pre nego što su ugovorne obaveze stupile na snagu.

Sažetak ▼

Autor analizira reakciju institucija Evropske unije na društveno-političku krizu u Srbiji (2024–2025) u kontekstu normativne moći, kao i osnovne aktere i motive u tom kontekstu. Predmet istraživanja jeste na koji način Evropska unija, kao normativna sila, u kontekstu protesta kao manifestacije dublje političke krize, utiče na uspostavljanje vladavine prava u Srbiji. Da li evropske institucije primarno pojačavaju normativni angažman kroz diskurs, a manje kroz konkretne aktivnosti usmerene na jačanje vladavine prava u Srbiji? Postoji li razlika između različitih vrsta normativne uloge EU i diskrepanca među institucijama Unije? Dodatni cilj rada jeste da ispita ulogu aktera poput studentskog pokreta, akademske zajednice i Nacionalnog konventa za Evropsku uniju u kontekstu normativnog preduzetništva i difuzije normi. U pogledu metoda, istraživanje kombinuje analizu sadržaja relevantnih dokumenata – rezolucije Evropskog parlamenta o Srbiji (maj 2025), izveštaja Evropske komisije o vladavini prava (jul 2025) i analizu diskursa septembarske plenarne debate Evropskog parlamenta. Autor konstatuje da stavovi navedenih institucija upućuju na rastuće nezadovoljstvo Evropske unije stanjem demokratije u Srbiji, a naročito vladavine prava, te da dosadašnje deklarativno i selektivno interesovanje za evropske integracije više ne predstavlja dovoljan dokaz o posvećenosti evropskom putu. U radu se zaključuje da protesti u Srbiji, kao manifestacija šire društveno-političke krize, u sadejstvu sa navedenim nedržavnim akterima, deluju kao korektivni mehanizam za normativnu moć EU, ukazujući na jaz između normativno orijentisanog narativa i primene. Kriza upućuje i na upitnu sposobnost Unije da doslednije primeni mehanizme uslovljavanja, pri čemu se uočava veća normativna doslednost Evropskog parlamenta nego Evropske komisije, uz pojedine naznake jačeg normativnog angažmana, prvenstveno kroz zaoštravanje narativa.

Sažetak ▼

S porastom akademske, političke i medijske zainteresovanosti za energetska pitanja poslednjih nekoliko decenija uočljiv je i porast novih i/ili redefinisanja starih koncepata kojima se iz različitih disciplinarnih perspektiva tematizuje ova problematika. Jedan od takvih konceptualnih aparata jeste i energetski regionalizam. Neopravdano zapostavljen, regionalni nivo analize, pored globalnog i nacionalnog, može produkovati značajne uvide u vezi sa ključnim pitanjima energetske bezbednosti i energetskih politika. Sledstveno tome, cilj ovog rada je sinteza najznačajnijih pogleda na energetski regionalizam, odnosno rasvetljavanje načina na koji neka od ključnih energetskih pitanja interaguju sa procesima regionalizacije. Rezultati takvih dinamika jesu tzv. energetski regioni koji baštine diverzitet aktera, praksi upravljanja i normi kojima se regulišu uspostavljeni odnosi. Premda je razvoj koncepta energetskog regionalizma u samom začetku, analiza ukazuje na neophodnost daljeg preispitivanja i unapređenja koncepta s obzirom na to da određena energetska pitanja mogu imati transformativne implikacije na društvenu i političku dinamiku jednog regiona.

Sažetak ▼

Rad analizira pogoršanje regionalnih odnosa i stabilnosti u zapadnom Balkanu, sa fokusom na spoljnu politiku Srbije i Bosne i Hercegovine (BiH), počevši od početka akutnih tenzija 2021. godine. Studija sprovodi komparativnu analizu spoljne politike kroz usvajanje konstruktivističke teorijske perspektive, tvrdeći da su identitetski zasnovane zabrinutosti i sporovi glavni pokretači spoljne politike u obe države, često na štetu obe strane. Korišćenjem interpretativnog procesnog traganja, posmatra se kako sukobljeni nacionalni identiteti i nacionalne uloge, kao i nespojive naracije identiteta, podrivaju regionalnu pomirbu i stabilnost. Nalazi ukazuju da identitetska konkurencija zasnovana na zabrinutostima zbog nespojive moralne nadmoćnosti i zahteva za legitimitetom između Srba i Bošnjaka izaziva diplomatske i političke krize, i da, budući da dve nacije prvenstveno koriste svoju spoljnu politiku za ciljeve zasnovane na identitetu, pomirenje je onemogućeno. Nalazi sugerišu potrebu za pragmatičnijim pristupom spoljnoj politici, zasnovanom na smanjenju tenzija i izbegavanju neproduktivnih identitetskih sukoba koji mogu dovesti do velikih kriza i pogoršanja odnosa.

Sažetak ▼

Jedan od važnih fenomena međunarodne politike u decenijama nakon kraja Hladnog rata je uspon rusko-kineskih odnosa, koje su predsednici Vladimir Putin i Si Đinping 2022. godine označili kao „prijateljstvo bez limita“. Inicijalni ujedinjujući element pružila je percepcija pretnje oličena u američkoj politici za vreme enormne neravnoteže u resursima između vodećih sila u sistemu. Međutim, identifikacija značajne zajedničke pretnje i sve intenzivnije partnerstvo, za sada, nije rezultiralo formiranjem vojnog saveza dve države. Tradicionalni pristupi ravnoteže snaga ili ravnoteže pretnje ne pružaju objašnjenje ovog empirijskog fenomena. U radu se ukazuje, iz perspektive neoklasičnog realizma, na specifične karakteristike država nezadovoljnih postojećim međunarodnim poretkom, koje mogu podsticati ili ograničiti uspostavljanje saveza. Za revizionističke sile to su opseg zagovaranih promena postojećeg međunarodnog poretka i sklonost riziku radi njihovog ostvarivanja. U kontekstu rusko-kineskih odnosa, iako su obe sile zainteresovane za limitirane izmene poretka, razlika postoji u sklonosti riziku. Rusija je od kraja Hladnog rata progresivno postajala sve spremnija na rizik, kulminirajući sa ratom u Ukrajini 2022. godine, dok je Kina, uprkos ambicioznoj strategiji, zadržala viši stepen averzije prema riziku. Diferenciran pristup riziku reflektuje se i na odnos potencijalnih saveznika. Asimetrična spremnost na upotrebu sile uticala je ograničavajuće na mogućnost razvoja rusko-kineskih odnosa u klasičan vojni savez.

Sažetak ▼

U ovom radu istražuje se kineska zdravstvena diplomatija u Africi tokom prve dve godine pandemije kovida-19, koristeći antropološku perspektivu za analizu diplomatskih odnosa. Istraživačko pitanje glasi: Kako su diskursi i prakse kineske medicinske pomoći oblikovali odnose s afričkim zemljama usred globalne krize? Kontekst obuhvata istorijsku saradnju Kine i Afrike, od pokreta za nezavisnost do Inicijative Pojas i put, s fokusom na pandemijski period koji karakterišu donacije vakcina, medicinske opreme i stručnih timova. Analiza medijskih izvora i izveštaja kineskog Ministarstva inostranih poslova ukazuje na fluidne diplomatske prakse, gde diskursi solidarnosti i strateške saradnje koegzistiraju sa nacionalnim prioritetima. Kina jača globalni uticaj osiguravajući afričku podršku na međunarodnim forumima, dok Afrika koristi pomoć za zdravstvenu bezbednost i razvojne ciljeve. Antropologija diplomatije naglašava značaj razumevanja kulturnih i istorijskih konteksta ovih odnosa, gde donacije vakcina i medicinske pomoći jačaju uzajamno poverenje i saradnju. Dok Kina promoviše imidž globalnog partnera, afričke zemlje aktivno usklađuju svoje prioritete s ovim partnerstvom, nastojeći da ostvare sopstvene razvojne ciljeve. Buduća etnografska istraživanja mogla bi doprineti dubljem razumevanju kako lokalne zajednice doživljavaju ovu pomoć, a time i oblikovanju pravičnije globalne zdravstvene politike usklađene s afričkim aspiracijama.