Sažetak ▼

U radu je analiziran tok, sadržaj i politički proces reformi penzionih sistema u državama naslednicama SFRJ. Uloga Svetske banke, kao i najmoćnijih finansijskih institucija koje su imale značajnu ulogu u ovom procesu, posebno je istaknut. Pored suštinskog protivljenja konceptu Svetske banke i pomoći sindikatima vezanog za školovanje njihovih predstavnika, uloga Međunarodne kancelarije rada i Međunarodne asocijacije za socijalnu zaštitu se pokazala ne mnogo važnom. Uticaj domaćih učesnika je posebno analiziran, koji je prema zaključku ove studije, bio od najvećeg značaja.

Sažetak ▼

Privatno-pravno sankcionisanje pravila konkurencije dobija na značaju u Evropi. Evropska komisija je učinila brojne pokušaje reformi u cilju harmonizacije i daljeg širenja privatno-pravnog sankcionisanja na evropskom nivou. Ovaj rad razmatra ključna rešenja predložena od strane Evropske komisije u Zelenoj i Beloj knjizi o naknadi štete zbog povrede konkurencije kao i u nacrtu nove direktive o naknadi štete.

Sažetak ▼

Rasizam, rasna pripadnost, identitet i međurasni sukobi na pragu novog milenijuma predstavljaju kontinuiranu neiscrpnu sociološkopolitikološku i bezbednosnu temu. Kompleksnom prirodom ova pitanja su predmet brojnih rasprava i tumačenja, u raznim kontekstima i u različite svrhe, sa više ili manje ideološkim sadržajem. Ovo je pokušaj da se sa bezbednosnog aspekta analiziraju i objektivno oslikaju teorijski, ideološki i doktrinarni koreni, nosioci i posledice modernog rasizma, rasne podele i međurasni sukobi u razvijenim i ostalim društvima, posebno društvima u tranziciji. Naglasak je i na utvrđivanju uzroka i mehanizama transformacije rasizma sa tradicionalno biološke na kulturnu ravan.

Sažetak ▼

U članku je analizirana inicijative Ruske Federacije za uspostavljanje Nove bezbednosne arkhitekture u Evropi. Učinjen je pokušaj da se utvrdi „mesto” ove inicijative u ruskoj spoljnoj politici. Inicijative je objavljena u junu 2008. i od tada je postala deo sveukupnih razmišljanja od Vankuvera do Vladivostoka. Autor zaključuje da Ruska Federacija ima snažan i dugoročan interes za uspeh ove inicijative, što bi značjano stavilo u prvi plan svaku grupu ruskih spoljnopolitičkih ciljeva. Štaviše, autor smatra da nastavak samog ovog procesa ima pozitivan uticaj na rusku spoljnu politiku.

Sažetak ▼

Članak je posvećen prikazu dva značajna teksta napisana od strane dva državnika – diplomate srpske spoljne politike XIX veka. Načertanije je bilo delo Ilije Garašanina, dugogodišnjeg srpskog ministra spoljnih poslova iz sredine XIX veka. Garašaninovo Načertanije je bilo tzv. tajni plan za međunarodno delovanje Srbije, koji je imao značajno mesto u srpskoj istoriji do početka I svetskog rata. Milovan Milovanović je bio srpski ministar spoljnih poslova početkom XX veka, u toku aneksione krize, pre Balkanskih ratova (1908–1912). Milovanovićev članak Naša spoljna politika iz 1894. godine dobrim delom predstavlja kontinuitet geostrateškog razmišljanja u Srbiji započetog Načertanijem. Milovanović je svojim člankom anticipirao stanje u kome će se Srbija naći i dvadeset godina kasnije – uoči I svetskog rata: savezništvo sa Rusijom, sukob sa Austro-Ugarskom, ključni značaj saveza Srbije i Bugarske za rešavanje „Istočnog pitanja“ na Balkanu. U zaključku, analizira se fleksibilnost i elastičnost Milovanovićeve diplomatske prakse u kontekstu koji je u pojedinim aspektima uporediv sa današnjim položajem Srbije (pozivanje na poštovanje međunarodnog prava, borba mirnim putem za poštovanje interesa male zemlje od strane skeptičnih velikih sila itd.).

Sažetak ▼

U radu se razmatra institucijalizacija sa stanovišta doprinosa unapređenju, kako privrednog tako i društvenog razvoja. To podrazumeva „javni sistem pravila“ koja određuju službe i položaje s njihovim pravima i obavezama, moćima i imunitetima i tome slično. Razlikuju se formalne institucije, koje određuju politički sistem (strukturu vlasti, građanska prava, upravljačku strukturu), ekonomsku strukturu (svojinska prava, ugovore) i neformalne institucije, koje određuju neformalne norme ili kulturološke vrednosti. Povećanje blagostanja stanovništva bila je krajnja preokupacija razvoja, pa se verovalo da privredni rast automatski obezbeđuje realizaciju toga cilja, čime se dugo manifestovala svojevrsna „opijenost“ rastom proizvodnje. Do otrežnjenja je došlo kada se pažnja teoretičara razvoja prenela sa privrednog rasta na probleme zaposlenosti, raspodele dohotka i siromaštva. To potvrđuje da bez valjanih, legitimnih i na znanju i stručnosti zasnovanih institucija nije moguće postići progresivne društvene promene. Rast zaposlenosti je najsigurniji pokazatelj razvoja.

Sažetak ▼

Nakon sukcesije SFR Jugoslavije u odnosima između Srbije i Hrvatske postavilo se pitanje razgraničenja na Dunavu. U svrhu regulisanja ovog složenog pitanja, tokom 1998. godine, države su formirale međudržavnu diplomatsku komisiju za identifikaciju i utvrđivanje granične linije i pripremu ugovora o državnoj granici. Do današnjeg dana međudržavna diplomatska komisija nije objavila nikakve zvanične podatke o rezultatima razgraničenja na Dunavu. Razvoj dobrosusedskih odnosa između Hrvatske i Srbije i zajednička želja za pridruživanjem Evropskoj uniji zahteva dodatne podsticaje koji bi doprineli postizanju zadovoljavajućih rešenja. Konačno povlačenje granične linije trebalo bi, da obuhvati međunarodnopravno preispitivanje svih relevantnih pravnih činjenica uključujući i faktičko stanje nastalo u momentu sukcesije, čija bi valuacija u svetlu pravila opšteg međunarodnog prava trebalo da dovede do pravičnog razgraničenja i konačnog rešavanja ovog složenog međudržavnog problema.

Sažetak ▼

Rad se bavi kulturnim nasleđem sa aspekta regionalne integracije. Pored toga, rad ukazuje na ulogu kulturnog nasleđa u afirmaciji integracija. I kulturno nasleđe i regionalna integracija imaće značaj ako se realizuju kroz svoje elemente – delove integrisane kroz sistem. Zato ekonomske, političke, kulturne i sve druge integracije u regionu imaće svoje opravdanje, pravi smisao i celovitost tek kada se svaka od njih pojedinačno i sve zajedno ostvaruju u integrisanom sistemu poznatom kao „regionalna integracija“. Nijedna integracija u regionu, u kojoj nema mesta za Srbiju, ne može se čak ni teoretski – pojmovno smatrati regionalnom integracijom. Integracija je moguća tek ako u sebi pored teoretskog podrazumeva i praktičnu realizaciju svih njenih pojedinačnih delova i čini celovit sistem „regionalnu integraciju“. Izostanak regionalnih integracija u oblasti kulture popunili su potpisani brojni bilateralni dokumenti. Neuspeh regionalnih integracija je vezan za nerešena manjinska prava, teritorijalne pretenzije, česte ratne sukobe, uticaje velikih sila.

Sažetak ▼

EU – kroz odluke Saveta, Evropskog parlamenta, Komisije i Suda pravde, kao i podržavanjem transnacionalnih međuvladinih i nevladinih mreža – postaje važan akter određene transformacije identiteta u Evropi. Jedan aspekt toga je činjenica da nacionalni identiteti postaju sve obuhvatniji, regionalni identiteti se sve jasnije ispoljavaju a društvene grupe usmeravaju svoje napore ka evropskim institucijama. EU i Savet Evrope trude se da zaštite jezike manjina. Izgleda da je tvrdnja Kimlike – da će nastojanja da se zaštiti nacionalna kultura dovesti do nemogućnosti da se ona otvori za integracije, a time dovesti i do slabljenja EU i implicitno je oslabiti – po svemu sudeći netačna u slučaju Evrope. Nacionalni identiteti duboko su ukorenjeni u osnovnu strukturu i funkcionisanje EU. To se odnosi i na svakodnevne aktivnosti institucija kao i na vanredne događaje, kao što su na primer, potpisivanje novih ugovora. Proces integracije ne čini nacionalne identitete više inkluzivnim. Integracija takođe preusmerava i regionalne identitete ka evropskom nivou i kao takve čini ih podložnijim institucionalnim strukturama koje ih sa više nivoa usmeravaju. Na taj način identiteti se pre preklapaju nego sukobljavaju. Pitanje je da li to nagoveštava slabljenje nacionalnih identiteta ili pojavu nove forme identiteta u EU koji će biti postnacionalni. Osećanje posedovanja evropskog identiteta u direktnoj je vezi sa osećanjem građana Evrope da pripadaju istom evropskom društvu. Teškoća dolaska do evropskog identiteta determinisana je jakom individualnošću evropskih nacija, koja je kroz istoriju mnogo puta potvrđivana. Ali individualnost svake pojedinačno uzete evropske nacije ne reprezentuje kontinent. „Tek međusobni odnos evropskih država konstituiše Evropu. Jer, tek određujući se jedna naspram druge i jedna naspram drugih, one razvijaju kako vlastiti tako i zajednički (evropski) identitet.”

Sažetak ▼

Prepreke procesu ratifikacije Lisabonskog ugovora okončane su prvog decembra 2009. godine stupanjem ugovora na snagu, nakon ratifikacije u svim državama članicama. Novi ugovor na kome počiva Evropska unija, u praksi se posmatra kao nastavak inicijative za produbljenje političke integracije Evrope i redefinisanje Evropske unije u novim, izmenjenim okolnostima. Ovaj članak predstavlja institucionalne izmene koje Lisabonski ugovor predviđa u oblasti spoljne politike i spoljnih odnosa Evropske unije. Posebna pažnja posvećena je redefinisanoj ulozi visokog predstavnika za spoljnu politiku i zajedničku bezbednost, kao i novouspostavljenoj ulozi predsednika Evropskog saveta. Analiziraju se i izmene u sistemu predsedavanja, kao i ključne promene vezane za politiku odbrane i bezbednosti, ali i izazovi koje donosi izmenjeni institucionalni sistem Evropske unije.

Sažetak ▼

Ovaj rad se bavi aktuelnim tendencijama i perspektivama u rešavanju problema demokratskog deficita nakon donošenja Lisabonskog ugovora.2 Maestralna petodelna kvalifikacija koja identifikuje osnovne karakteristike, domašaje i ograničenja koje demokratski deficit sa sobom nosi, poslužila je kao ideja vodilja za pisanje ovog rada i sve strategije koje su objašnjene i analizirane oslanjaju se na načela proizašla iz inicijalne klasifikacije. Problem legitimnosti proizvodi sa sobom set diverzifikovanih teorijskih pristupa koji nastoje da rasvetle problem demokratskog deficita, fokusirajući se na različite aspekte procesa evropskih integracija. Najznačajnija strategija solucije demokratskog deficita u procesu evropskih integracija vidi kroz povećanu ulogu nacionalnih parlamenata, što bi trebalo da se odrazi na povećanje legitimacijske funkcije na evropskom nivou. Pod uticajem ovog pristupa, u političkom realitetu Evropske unije (EU) došlo je do uspostavljanja sistema parlamentarnih komiteta (odbora) koji su pokušali da nadoknade demokratski deficit u funkcionisanju EU. Iako su principi ove strategije zasnovani na zdravim, demokratskim osnovama primetan je raskorak u teorijskom i praktičnom, naročito po pitanju funkcionalnosti i kapaciteta nacionalnih parlamenata da izvedu adekvatna tumačenja inicijativa, zakona, protokola i ostalih evropskih dokumenata. Sekundarni, tzv. prezidencijani pristup pokušava da razreši postojeći problem demokratskog deficita u EU kroz neposredni izbor predsednika evropskih institucija, posebno Evropske komisije (u daljem tekstu: Komisije), od strane građana EU. Delotvornost odluka koje bi bile donete na ovaj način bile bi dovedene u pitanje što kompromituje same osnove prezidencijalnog pristupa. Treći, možda najkontroverzniji pristup, zagovara isključivanje rešavanja problema demokratskog deficita budući da je to prirodna pojava koju građani EU treba da prihvate. Princip postparlamentarne legitimacije smatra da se nadnacionalni autoritet jedinstvene Evrope može sa uspehom izgraditi isključivo kroz koalicije institucija EU sa interesno-lobističkim grupama. Javne politike i javni interes se nalazi u senci „nove arhitekture” koju predstavnici ove strategije predlažu, a razmatranje legitimacijske funkcije u EU nije razložno budući da pravi cilj EU treba da bude unapređenje interesa institucija EU i korporativnih interesa.

Sažetak ▼

Većina problema vezana za izraz „zapadnobalkanski identitet“ proističe iz neodređenosti onoga šta se pod ovim problematičnim i kontekstualizovanim konceptom podrazumeva. Autor ukazuje da je nestabilnost u pogledu imenovanja ovog prostora očigledna i u stvaranju posebnog identiteta. Mišljenje autora je da Zapadni Balkan ne može da postoji kao region sa zajedničkim identitetom, uspostavljenim uz pomoć izvesnog broja zajedničkih karakteristika.

Sažetak ▼

Zajednička bezbednosna i odbrambena politika jedna od najdinamičnijih oblasti politike EU u poslednjih desetak godina, a ova „vojna supersila u nastajanju“ ima ambiciozne planove za njen dalji razvoj. Zbog toga je važno utvrditi na koji način se sprovodi kontrola nad aktivnostima u okviru ZBOP. Budući da u demokratskim sistemima parlament ima ključnu ulogu u nadzoru i legitimizaciji političkih odluka izvršne vlasti, autor u ovom tekstu razmatra parlamentarnu dimenziju ZBOP, odnosno parlamentarnu kontrolu vojnih operacija sprovedenih pod njenim okriljem. Složenost arhitekture parlamentarnog nadzora ZBOP ogleda se u tome što postoje značajne razlike u pogledu sprovođenja ove vrste demokratske kontrole između nacionalnih zakonodavnih tela država članica EU. U ovom tekstu prikazane su neke od tih razlika, a kao jedan od primera dobre prakse, analiziran je Parlament SR Nemačke.

Sažetak ▼

Policijska saradnja ne predstavlja „izum“ koji je nastao kao rezultat savremenih tokova globalizacije. Različiti modaliteti policijske saradnje poznati su od trenutka nastajanja policijske profesije, ali institucionalizovani oblici (delimični ili u potpunosti) javljaju se u XIX veku. U radu želimo da ukažemo na elemente politizacije (i pokušaj depolitizacije) policijske saradnje do kraja Drugog svetskog rata. Uvidećemo da se policijska saradnja koristila u političke svrhe, borbi protiv opozicije i političkih neistomišljenika. Takođe, videćemo da je i Nemačka bila, i u XIX i XX veku, jedan od „primarnih“ pokretača produbljivanja policijske saradnje u Evropi. Posebna pažnja obratiće se na aktivnosti Policijske unije nemačkih država i Međunarodne kriminalističke policijske komisije.