Sažetak ▼

Rad prati razvoj principa slobode plovidbe na multilateralnoj ravni, a pre svega u okviru Konvencije o režimu plovidbe Dunavom, koja u prvi plan ističe interese pribrežnih zemalja. Imajući u vidu da je Konvencija usvojena u znatno drugačijim okolnostima od današnjih, legitimno se nametnulo pitanje potrebe njene revizije. U tu svrhu je od strane Dunavske komisije, kao nadzornog mehanizma, osnovan Pripremni komitet za diplomatsku konferenciju o reviziji Beogradske konvencije u čijem su fokusu: institucionalna i proceduralna pitanja Dunavske komisije, članstvo, proces donošenja odluka Komisije, jezik i reforma Sekretarijata. Cilj istraživanja jeste da se kroz sagledavanje relevantnih istorijskih segmenata i pozitivnopravnih rešenja sadržanih u Konvenciji, uzimajući u obzir dosadašnji rad na reviziji, stekne što bolji uvid u značaj revizionog procesa, i daju određene smernice i predviđanja u pogledu daljeg razvoja stvari po pitanju potrebnih izmena Konvencije. Reč je o materiji koja je od posebnog značaja ne samo za Republiku Srbiju kao depozitara Konvencije, već i za čitav podunavski region i jačanje međusobne saradnje. Isto tako, pitanje članstva, kao jedno od prioriteta, ponovo je aktuelizovano iz drugog ugla, u kontekstu ukrajinske krize, čime se potvrđuje značaj ovog istraživanja. Hipoteza koja će u radu biti potvrđena jeste da je revizija Konvencije neophodna u određenoj meri, imajući u vidu promenjene okolnosti do kojih je došlo u poslednjih par decenija. Jednostavno, ne postoji međunarodni ugovor koji bi u svom izvornom obliku važio u svakom vremenu i svim okolnostima.

Sažetak ▼

Činjenica da je rat zabranjen međunarodnim pravom ne znači da do kršenja te zabrane ne može doći. O tome uostalom svedoči i praksa međunarodnih odnosa nakon završetka hladnog rata, kada se sila primenjivala nasumično, bez valjanog pravnog osnova, dovodeći do ozbiljnih političkih kriza i konfrontacija, izazivajući prave humanitarne katastrofe. Ni najnovija primena oružane sile u Ukrajini nije lišena pomenutih posledica. S ruske strane, primena oružane sile u Ukrajini nazvana „specijalnom vojnom operacijom”, opravdava se vršenjem prava na samoodbranu radi predupređenja pretnje koja je izvesna i koja dolazi zbog širenja NATO-a na Istok, ali van granica njenog državnog područja. S ukrajinske strane, primena oružane sile smatra se legitimnom samoodbranom od ruske agresije na njenu nezavisnost i teritorijalni integritet. Budući da se obe države pozivaju na zakonitu upotrebu sile vršenjem prava na samoodbranu, u analizi se polazi od teze da je u pozadini ovog sukoba nadmetanje velikih sila – Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Ruske Federacije (Rusije) – za proširenjem, odnosno zadržavanjem sfera uticaja. Sukob u Ukrajini stoga ima znatno dublje korene, koji proizilaze iz hladnog rata i procesa raspada Sovjetskog Saveza (SSSR-a), sa kojim je došlo do ozbiljnog narušavanja ravnoteže snaga u svetu. Neravnoteža je dovela do globalne političke podele i polarizacije, oslonjene na međusobno suprotstavljene evroazijske i evroatlantske geopolitičke strategije. Politička preraspodela sveta prisutna je i u oružanom sukobu u Ukrajini, što, prema mišljenju autora, ozbiljno narušava važeći sistem kolektivne bezbednosti Ujedinjenih nacija, čiju fundamentalnu vrednost predstavlja održavanje međunarodnog mira.

Sažetak ▼

U radu se analizira prevencija ozbiljnog narušavanja međunarodnog humanitarnog prava, naročito imajući u vidu težinu pojedinih dela koja se kvalifikuju kao „core crimes“ (zločin genocida, ratni zločini, zločini protiv čovečnosti i agresija). Kako bi se postigao navedeni cilj, sprovedeno je naučno istraživanje normi koje regulušu ove međunarodne zločine u Rimskom statutu Međunarodnog krivičnog suda, Konvenciji o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida, Ženevskim konvencijama i drugim važnim izvorima međunarodnog krivičnog prava, zasnovanih na ugovorima. Pri tome se polazi od činjenice da se “core crimes“ smatraju najtežim zločinima koji se tiču međunarodne zajednicu u celini. Cilj naučnog članka je i proučavanje uzroka nepostojanja konvencija koje zabranjuju nuklearno oružje i oružje sa osiromašenim uranijumom, posebno imajući u vidu sudsku praksu. Utvrđeno je da međunarodno humanitarno pravo zabranjuje vojnu ili bilo koju drugu neprijateljsku upotrebu tehnika koje menjaju životnu sredinu i imaju široko rasprostranjene, dugotrajne ili teške posledice, kao sredstva uništenja, oštećenja ili povrede. Rezultati sprovedenog istraživanja pokazuju da je pravilo o zabrani upotrebe oružja koje uzrokuje nanošenje suvišnih povreda običajno-pravna norma koja se primenjuje na sve strane u bilo kom oružanom sukobu. Autor takođe prikazuje razvoj, izazove i perspektive međunarodnog krivičnog prava, u široko prihvaćenom istorijskom narativu.

Sažetak ▼

U radu se istražuju efekti programa nuklearnog naoružanja Švedske u njenom globalnom pozicioniranju kroz istoriju. Autor analizira uzroke i domete pokrenutog nuklearnog programa posmatrajući perspektivu kontinuiteta švedske neutralnosti i vojnog nesvrstavanja, sve do najnovije odluke te države da pristupi NATO-u. Gašenjem nuklearnog programa Švedska je trasirala put glavnog promotera globalnog razoružanja i inicijatora za eliminaciju svih nuklearnih arsenala. Glavna hipoteza koja se dokazuje glasi: Švedska bi ulaskom u NATO ne samo napustila viševekovnu tradiciju neutralnosti već bi izgubila imidz globalnog antinuklearnog promotera. Rad se temelji na realističkim premisama o bezbednosnoj pretnji kada se analizira percepcija nekadašnje sovjetske, a današnje ruske pretnje. Normativni pristup je korišćen da objasni napuštanje nuklearnog programa, uz konstataciju da je bezbednosna kalkulacija nadvladala snagu antinuklearnih normi u političkoj praksi Švedske. Odnos u trouglu NATO – neutralnost – antinuklearno držanje vremenom će se sve više komplikovati, a nakon formalnog članstva u NATO Švedska se može suočiti sa pitanjem razmeštanja nuklearnog oružja na svojoj teritoriji. Paradoks je u činjenici da je Švedska napustila nuklearni program na korak od proizvodnje sopstvenog atomskog oružja, da bi decenijama kasnije, kao deo odbrambene strategije, prihvatila „tuđe”.

Sažetak ▼

Autori u radu polaze od osnovnih elemenata savremene spoljne politike Srbije, dokazujući da se ekonomski interes neretko mogao identifikovati kao najvažniji faktor delovanja u spoljnopolitičkoj areni. Kao deo argumentacije za ovakvu tvrdnju autori se osvrću na regionalne ekonomske integracije u okviru Zapadnog Balkana, polazeći pre svega od Centralnoevropskog sporazuma o slobodnoj trgovini (Central European Free Trade Agreement – CEFTA 2006) i položaja Srbije u okviru njega. Osnovni cilj je da pruže odgovor na pitanje koja je uloga „Otvorenog Balkana” u spoljnoj politici Srbije, odnosno da li je ova inicijativa jedan od instrumenata Srbije za ostvarivanje spoljnopolitičkih ciljeva. Kao inicijator regionalne ekonomske saradnje koja je otvorena za sve na Zapadnom Balkanu, Srbija teži da stvori spoljnopolitičku sliku o sebi kao lideru i faktoru mira i stabilnosti u regionu. S druge strane, uspostavljanje slobodnog protoka ljudi, robe, kapitala i usluga među zemljama Zapadnog Balkana i kreiranje značajno većeg tržišta pogodovalo bi daljem privlačenju stranih direktnih investicija i rešavanju problema nedostatka radne snage u Srbiji. Spoljnopolitička dobit Srbije prvenstveno se ogleda u ostvarivanju međunarodne podrške, koja za projekat „Otvoreni Balkan” ne manjka ni od Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država, ali ni od Rusije i Kine. „Otvoreni Balkan” bi u budućnosti mogao da predstavlja i platformu za zajedničko pristupanje Evropskoj uniji, što kreira dodatni manevarski prostor za Srbiju da učvrsti svoju lidersku poziciju među državama Zapadnog Balkana.

Sažetak ▼

U radu se analiziraju vidovi saradnje Srbije i Hrvatske tokom vanrednih situacija koje izazivaju prekogranične pretnje, kakve su postojale tokom elementarnih i drugih nepogoda poput poplava, zemljotresa, ali i pandemije virusa kovid 19, izbegličke i migrantske krize i tako dalje. Vanredne situacije po prirodi pretpostavljaju saradnju sa državama u susedstvu. U prvom delu rada izloženo je kategorijalno određenje pojma vanrednih situacija kao bezbednosne pretnje, njegovih konstitutivnih elemenata i različitih vidova i formi. Sledi uporedna analiza razvoja normativnog okvira u oblasti vanrednih situacija kako u Srbiji, tako i u Hrvatskoj. Poznavanje specifičnosti, sličnosti i razlika pozitivnopravnih načela u ovoj oblasti omogućava da se na praktičnim primerima ocene dometi njihove primene, o čemu će biti reči u trećem delu rada. Zaključak analize je da saradnja Srbije i Hrvatske u vanrednim situacijama u praksi beleži ambivalentne, odnosno mešovite rezultate.

Sažetak ▼

Rad se bavi odnosima između ključnih država koje geografski pripadaju Britanskim ostrvima, i država Latinske Amerike. Korišćenjem komparativnog i istoriografskog metoda, rad teži da ponudi odgovor na istraživačko pitanje: Da li Republika Irska, zbog više istorijskih sličnosti sa latinskoameričkim državama nego što ih sa njima imaju ostale države Britanskih ostrva, ima bolje ekonomsko-političke odnose sa Latinskom Amerikom? Rad se zasniva na hipotezi da Republika Irska nastoji da kroz saradnju s državama Latinske Amerike (uprkos određenim razlikama u odnosu na ostale države Britanskih ostrva) ipak vrši identičan uticaj u pogledu afirmacije zapadnohrišćanskih vrednosti u državama Latinske Amerike. Konačno, to je u skladu sa politikom dublje saradnje EU sa Latinskom Amerikom. Nakon Uvoda kao prvog dela, glavni deo ovoga rada podeljen je na četiri (pod)odeljka u skladu s istorijskim događajima u Irskoj, Ujedinjenom Kraljevstvu, kao i njihovom uticaju na države Latinske Amerike, posebno tokom perioda Hladnog rata i posthladnoratovskog perioda. Posle dugog procesa teritorijalizacije i tokom Četvrte industrijske revolucije, Republika Irska (koja geografski pripada Britanskim ostrvima, ali je ostala deo EU i nakon istupanja Velike Britanije) je postala država, formalno i suštinski, sposobna da održava ekonomsko-političke i kulturne odnose s državama Latinske Amerike. To je poenta naglašena u zaključku rada.

Sažetak ▼

Autor ispituje odnos religije i nacionalizma u Meksiku od samostalnosti do danas. Meksiko je država koja je nakon osamostaljenja ustavom odredila rimokatoličku veru kao državnu religiju i uspostavila model verskog nacionalizma, a potom liberalnim ustavom iz 1857. i revolucionarnim ustavom iz 1917. izvršila razdvajanje Crkve i države i na temeljima laicizma i antiklerikalizma uspostavila model sekularnog nacionalizma. Autor postavlja dvostruko istraživačko pitanje: kako izgleda priroda sekularnog nacionalizma nakon perioda „otopljavanja” zamrznutih odnosa tokom devedesetih godina prošlog veka i da li nestabilna forma ukazuje na postepeni prelazak u model civilnoverskog nacionalizma? Cilj rada je da se ukaže na izmenjeni karakter nacionalizma, najvažnije identitetske i državotvorne odrednice Meksika, i ponudi predviđanje razvoja odnosa religije i nacionalizma u budućnosti. Iako nema izgleda da u skorijoj budućnosti bude napušten sekularni nacionalizam, njegov stvarni izazivač su narko-karteli, koji, kao „država u državi”, poseduju sopstvenu formu religije. Autor predviđa da će na to odgovoriti Rimokatolička crkva, kao podjednako nacionalni i transnacionalni akter. Njena strategija bi zahtevala stabilizaciju sekularnog nacionalizma, ali ovog puta u granicama „uzajamne tolerancije” Crkve i države.

Sažetak ▼

Od pokretanja „Saradnje između Kine i država CIE“, pre osam godina, obe strane su načinile pozitivan napredak u saradnji na polju ekonomije, trgovine i investicija, kulturne razmene i građevinarstva. U toku promena, kakve nisu viđene u poslednjih sto godina, očuvan je temelj „Saradnje Kine i zemalja CIE“, međutim saradnja ulazi u fazu „duboke vode“ suočavajući se sa pojačanim intervencijama EU i igrama između Kine i SAD. Kako bi odgovorila na unutrašnje i spoljašnje izazove „Saradnja Kine i zemalja CIE“ bi trebalo da do kraja iskoristi različite prilike, da se stalno unapređuje, da aktivno gradi javno mnjenje, da podstiče privredna društva da preuzmu vođstvo, kao i da na pravi način reši probleme oko trgovinskog deficita.

Sažetak ▼

Cilj rada je prikaz tematizacije hibridnih pretnji u bezbednosnoj politici Evropske unije i način na koji im se Unija suprotstavlja na praktičnopolitičkom planu. Na osnovu kvalitativne analize sadržaja strateških dokumenata, kao metodološkog pristupa i analize političkog i institucionalnog okvira u ovoj oblasti, konstatuje se da je EU u svojoj bezbednosnoj politici u značajnoj meri orijentisana na hibridne pretnje, ali da opravdano vođenje takve politike zahteva više koherentnosti i preciznosti u objašnjenju i operacionalizaciji hibridnih pretnji, s obzirom na njihovu nejasnu i kompleksnu prirodu. Drugim rečima, zaključuje se da se postepeni prelazak na multipolarni svetski poredak, skopčan sa istovremenim jačanjem tehnološke dimenzije savremenih sukoba, te suočavanjem Unije sa spletom kriza, novih neizvesnosti i preispitivanjem sopstvenog „identiteta“ i uloge na globalnoj geopolitičkoj sceni, može tumačiti kao kontekst koji je generisao „sliku složenosti i hibridnosti“, te i evropsku percepciju bezbednosnih pretnji kao hibridnih.

Sažetak ▼

Dezintegracija bivše multinacionalne SFRJ i formiranje novih država imala je za posledicu i pojavu tzv. novih manjina, odnosno pripadnika onih etničkih zajednica koji su nakon secesije ostali odvojeni od svojih matičnih naroda, i od konstitutivnog naroda u novoformiranim državama postali manjina. U radu se analizira status makedonske manjine u Srbiji i srpske manjine Severnoj Makedoniji kao novih nacionalnih manjina, realizovanje njihovih osnovnih lјudskih i manjinskih prava, kao i populacioni razvitak i socio-demografske strukture na osnovu zvaničnih popisnih podataka. Posebna pažnja posvećena je bilateralnoj saradnji Srbije i Severne Makedonije i bilateralnim sporazumima u okviru kojih poštovanje manjinskih prava, integracija nacionalnih manjina u sve segmente društva, kao i očuvanje etničkih, verskih, jezičkih i kulturnih osobenosti zauzima važno mesto, ali su i bitan faktor u evrointegracijskim procesima.

Sažetak ▼

Ovaj rad nastoji da analizira politički i ekonomski aspekt saradnje Evropske unije i Kine, kroz prizmu zajedničkih ekonomskih interesa i privredne komplementarnosti. Autori u uvodnom dijelu govore o istorijskom razvitku Kine kao države, te njenoj transformaciji kako u političkom tako i u ekonomskom smislu. Posebna pažnja posvećena je istorijskom razvoju odnosa između Kine i Evropske unije, sa akcentom na razvijanje ekonomske, političke i trgovinske saradnje, čiji se odnosi, između ostalih, ističu kao ključni u spoljnopolitičkim prioritetima Kine. Pored toga, u kratkim crtama biće pojašnjena Inicijativa ,,Pojas i put”, ali biće riječi i o pandemiji virusa COVID-19, kao i o presudnoj ulozi Kine u ovoj pandemiji koja je zadesila i promijenila svijet.

Sažetak ▼

U ovom radu govorimo o političkim tenzijama koje su nastale u basenu reke Nil usled izgradnje „Brane Renesansa“ od strane Etiopije. Kao teorijsku osnovu koristimo koncept hidro-hegemonije, autora Zejtauna i Vernera, i nastojimo da pojasnimo istorijski kontekst i galimatijas pravnih dokumenata koji regulišu vodotok reke Nil. Cilj rada je prikazivanje pozicija tri najznačajnije priobalne države (Etiopije, Egipta i Sudana). U radu analiziramo njihove motive, ciljeve, argumente i opasnosti koje se javljaju po ove države u slučaju za njih nepovoljnog rešenja. Zatim identifikujemo moguća kompromisna rešenja koja bi mogla dovesti do povoljnog rešenja za sve tri zainteresovane strane.

Sažetak ▼

U radu se kritički analizira i sagledava vojnostrategijsko partnerstvo Indije i Japana koje je inicirano sredinom pretprošle decenije. U uvodnom delu rada, uz oslonac na saznanja i uvide drugih autora, izvedena je definicija ovakvog partnerstva i opisane su strukturne promene u međunarodnim odnosima tokom ovog veka, koje su omogućile/podstakle pojavu indijskojapanskog partnerskog odnosa u oblasti bezbednosti. U središnjem delu rada opisan je sadržaj tog partnerstva, kao i motiv njegovog pokretanja i ukazano je na njegove pozitivne aspekte za obe zemlje, ali i na ograničenja u realizaciji i krajnjim dometima. Takođe, autor rada ukazuje na vojnotehničku saradnju kao na najvredniju, i do sada nedovoljno iskorišćenu komponentu tog partnerstva. U završnom delu rada sumirana su saznanja o ovom partnerstvu i njegovim važnijim dimenzijama, i formulisano je predviđanje u pogledu njegovih daljih perspektiva. U radu se najviše koristi analitičko-sintetička metoda istraživanja.

Sažetak ▼

Istraživanje ispituje uticaj posthladnoratovskih sveprožimajućih mjera kontrole na reakciju naroda u Albaniji na urušavanje takvog sistema i njenih posledica. Takođe, neophodno je osvrnuti se na suprotstavljenost albanske narodne različitosti, istoriju podastiranja centralnih vlada i nauma komunističke vlasti u stvaranju snažne uprave i integrisane albanske nacije. Time istraživačko pitanje glasi: da li je nedostatak demokratskog iskustva kod postsocijalističkih predvodnika vlasti zajedno sa (pre)brzim društvenim promjenama, podstakao povratak albanskih narodnih razlika i osporavanje autoriteta centralnih uprava? Kvalitativne metode analize pokazuju da je potonuće izrazito rigoroznog sistema bilo praćeno krajnostima. Isto tako, hitri prelazak u ustrojstvo gdje neafirmisani predstavnici vlasti posjeduju znatno manju regulatornu ulogu, predstavlja više nego pogodno tlo za vraćanje unutrašnje narodne raznolikosti i sa njom odbacivanje načela državne organizacije.

Sažetak ▼

Korišćenje mera ekonomske politike, u cilju prevazilaženja posledica Svetske ekonomske krize iz 2007. godine, u dugom roku u privredama SAD i EU pokazalo je različite rezultate u različitim urbanim aglomeracijama. Da bi se sagledali uzroci takvih uticaja primenjenih mera u ovom radu je izvršena analiza funkcionisanja urbanih aglomeracija, sa usmerenjem na određene oblike širenja klastera koji se nalaze u njima. To je izvršeno, pre svega, posredstvom dve osnovne ekonomske velične – nezaposlenosti i BDP-a, čije su promene praćene u njima, tokom posmatranih perioda. Ispitivan je uticaj potencijalnog širenja osnovnog klastera u njima na te ekonomske veličine, čiji je uzajamni odnos posmatran u skladu sa osnovnom hipotezom ovog rada. Na osnovu dobijenih rezultata, formirani su predlozi dodatnih mera strukturne ekonomske politike.

Sažetak ▼

U članku se obrađuje institut počasnih konzula sa međunarodnopravnog aspekta. Hronološki, prvo su nastali kao institut konzuli, a znatno kasnije počasni konzuli. Praktično, institut počasnih konzula u srednjem veku prvi je ustanovila i primenila Dubrovačka Republika u svojim konzulatima na Mediteranu, a kasnije su to prihvatile mnoge države. U toku progresivne kodifikacije međunarodnog konzularnog prava, koja je nastala i bila intenzivna u XIX veku, obuhvatila je u manjoj ili većoj meri i institut počasnih konzula i to sa različitim stavovima o njihovom pravnom statusu. Postojeća međunarodna konzularna praksa znatno je doprinela da se učvrsti stav da su počasni konzuli institut međunarodnog javnog prava. Najzad, donošenjem Bečke konvencije o konzularnim odnosima iz 1963. godine status počasnih konzula je i međunarodno priznat. Postojeća praksa u proteklom vremenskom periodu, od 1963. godine do danas, samo je potvrdila opšteprihvaćenu međunarodnu konzularnu praksu o postojanju počasnih konzula.

Sažetak ▼

Klimatske promene i tehnološki razvoj uticali su na promene potencijalnih opasnosti koje vanredne situacije nose sa sobom. To je uticalo i na moguće promene u samom obimu vanrednih situacija, odnosno na mogućnost da se njihove posledice osete na širem tlu. Nove vanredne situacije mogu posebno ugroziti države koje nisu na visokom nivou ekonomskog razvoja. Evropska unija je zato preuzela korake kako bi unapredila njen sistem civilne zaštite. Prvi cilj Evropske unije je bolja pripremljenost i unapređenje sistema koji treba da pruži brži i efikasniji odgovor na vanredne situacije i katastrofe. Drugi cilj je mogućnost efikasnijeg i bržeg pružanja pomoći državama koje nisu njene članice. To se odnosi ne samo na države koje su na tlu Evrope, nego i šire. U svrhu ostvarenja dva navedena cilja Evropska unija je donela odluke kojima je osnovan Evropski fond za civilnu zaštitu i Resk EU. Time je Evropska unija objedinila kapacitete država članica u jedan širi sistem, uz organizovanje rezervnih kapaciteta i snaga. Stvaranjem koherentnijeg sistema odgovora na vanredne situacije Evropska unija je ojačala sopstvenu pripremljenost, uz stvaranje preduslova za pružanje adekvatne pomoći drugim državama bilo gde na svetu.

Sažetak ▼

“Global Competitiveness Report 2020” rangira Srbiju kao jednu od zemalja najviše pogođenih fenomenom odliva mozgova sa procenom da godišnje Srbiju napušta 30 do 50 hiljada ljudi. Istraživanje je usmereno na analizu efekata usvojenih javnih politika kao i na analizu budućih planiranih mera. Autor se fokusira na reformu faktora koji podstiču emigraciju, „push factors“ kao i na predlaganje javnih politika koji podstiču privlačenje dijaspore, kao i stranih državljana, da borave u Srbiji. Autor podržava hipotezu da pitanje cirkularnih migracija zahteva sveobuhvatan pristup. Ublažavanje fenomena i efekata odliva mozgova, i podržava povratku, zahteva paralelno uvođenje mera javnih politika koje su usmerene kao eliminaciji svih identifikovanih regulatornih prepreka kao i uvođenje efikasnih mera koje će dovesti do privlačenja talenata i dugoročnog razvoja Srbije.