Sažetak ▼

Vojni intervencionizam, kao jednostrana i prisilna praksa u međunarodnoj politici, široko je zastupljen u akademskoj literaturi. Međutim, ključni aspekti, kao što su objedinjena definicija vojne intervencije i složene geografske karakteristike, ostaju nedovoljno konceptualizovani. Pojave koje uključuju ekonomski uspon nezapadnih sila, političko-vojni uspon Rusije i Kine, kao i sve veća prisutnost asimetričnih pretnji, ukazuju na prelazak sa unipolarnog na multipolarni globalni sistem. Ovaj članak ispituje u kojoj meri su velike sile sklone da intervenišu u susednim regionima u poređenju sa perifernim oblastima u različitim strukturnim kontekstima međunarodnog sistema i nudi potencijalno relevantne faktore koje treba uzeti u obzir pri analizi sličnih slučajeva koji bi mogli da se pojave, bez obzira na to ko je akter intervencije. U istraživanju se ukratko predstavljaju opravdanja za prošle intervencije – u Jugoslaviji, Avganistanu,Iraku – kako bi se identifikovala uloga geografskog pozicioniranja u opravdavanju intervencionizma. Ispitivanjem dinamike centra i periferije u ovim slučajevima, studija osvetljava ponašanje Kine u spoljnoj politici dok ona navigira svojom pozicijom kao „hegemon koji okleva“ u današnjem međunarodnom sistemu.

Sažetak ▼

Stabilnost međunarodnog poretka primarno zavisi od odnosa moći između revizionističkih i status quo sila. Prve su nosioci promena karaktera međunarodne politike, dok su druge čuvari postojećih pravila i praksi. Sile u usponu teže preoblikovanju poretka konstruisanog pod pokroviteljstvom postojećeg hegemona. U radu se istražuje karakter odnosa Kine, kao rastuće sile, prema međunarodnom poretku oblikovanom krajem Hladnog rata od dolaska Si Đinpinga na vlast. Teorijski okvir predstavlja teorija ravnoteže interesa, prevashodno se oslanjajući na kategorizaciju revizionističkih država u tabor „vukova“, nepomirljivih protivnika postojećeg i nosioca novih poredaka, i „šakala“, umereno moćnih država dugoročno fokusiranih na delimične revizije trenutnog stanja. Rad u analizi na dva nivoa, sistemskom i državnom, ukazuje na specifično pozicioniranje Kine između „vuka“ i „šakala“. U teorijskom pogledu, ukazuje se na moguću novu klasifikaciju potencijalne supersile koja teži dugoročnom preoblikovanju međunarodnog poretka, izbegavajući nagle i preuranjene rizike.

Sažetak ▼

U ovom istraživanju je na primeru mreže srpskih diplomatskih predstavništava testirana relevantnost četiri političke determinante za koje je u dosadašnjoj naučnoj literaturi utvrđeno da utiču na oblikovanje diplomatskih mreža (geografska blizina države prijema, njena vojna i ekonomska moć, reciprocitet diplomatskog predstavljanja i ideološka bliskost između države prijema i države odašiljanja). Osim toga, proverena su i tri dodatna politička faktora, koji su karakterističniji za Republiku Srbiju: prisustvo Srba ili srpskih državljana u zemlji prijema, stav države prijema prema statusu Kosova i Metohije, kao i njena pozicija prema članstvu u vojnim savezima. Rezultati istraživanja pokazuju da su svih sedam političkih determinanti relevantne za oblikovanje srpske diplomatske mreže, bez obzira na manja odstupanja po pitanju trećeg i znatnija kod četvrtog političkog faktora. Dodatni značaj ovog rada je i proveravanje relevantnosti navedenih sedam determinanti za konfiguraciju mreže srpskih izaslanstava odbrane.

Sažetak ▼

Odnos nauke, tehnologije, rata i vojnih snaga koji se manifestuje u višedimenzionalnom prostoru u osnovi predstavlja nelinearan sistem. Težnja ka stvaranju uređenog sistema od nelinearnog je prirodna. Donošenje odluka sa apsolutnom sigurnošću je idealno stanje, alirealnost nam nameće rizik kao okvirukome funkcioniše vojni sistem. Imajući u vidu jedinstvenost i potencijal buduće primene, postavlja se pitanje kako će uvođenje veštačke inteligencije uticati na promenu upotrebe vojnih snaga. Problem koji je definisan u ovom radu sagledava se kroz analizu i razmatranje višeslojne implikacije veštačke inteligencije u kontekstu strategije idoktrine, uz praćenje neophodnih resursa. Studija se zasniva na savremenim političkim i tehnološkim konceptima, kao i na razmatranju političkih, vojnih, pravnih i etičkih perspektiva, identifikuje mogućnosti, izazove i otvorena pitanja i nudi sveobuhvatna zapažanja. Pod pretpostavkom da će veštačka inteligencija uspeti da operacionalizuje barem deo postulata autonomije u bliskoj budućnosti, u svetlu brzog tehnološkog razvoja, ovaj rad pruža uvid i put ka unapređenju daljeg razmišljanja, istraživanja i kreiranja politike za odgovarajuću integraciju, upravljanje i korišćenje veštačke inteligencije u vojsci.

Sažetak ▼

U kontekstu globalne zabrinutosti za bezbednost, savremene države preduzimaju brojne aktivnostiradi ublažavanja rizika povezanih sa širenjem oružja za masovno uništenje. U implementaciju ovih aktivnosti uključena je i Republika Srbija, koja u svojim pravnim i strateškim dokumentima prepoznaje značaj suprotstavljanju proliferaciji oružja za masovno uništenje. U ovom radu pružen je prikaz šireg istorijskog konteksta razvoja legislative u ovoj oblasti, kao i najznačajnijih međunarodnih instrumenata u vidu inicijativa, sporazuma i ugovora koje Srbija implementira.Istraživačka pitanja na koje ovaj rad nastoji da pronađe odgovor jesu: da li je Republika Srbija implementirala sve relevantne međunarodne dokumente za sprečavanja proliferacije oružja za masovno uništenje, uključujući međunarodne sporazume, konvencije irezolucije? Kako postojeći pravni okvir odgovara na aktuelne regionalne i globalne bezbednosne izazove, i koje su snage i slabosti ovog okvira u kontekstu njegove implementacije? Predmet ovog rada predstavlja analiza postojećeg pravnog okvira Srbije u sprečavanju proliferacije oružja za masovno uništenje, kao i procena snaga i slabosti u suočavanju sa višestrukim izazovima koje ovaj vidoružja nameće. Na taj način pružena je sistematizacija znanja i ostvaren je dubinski uvid u pravne i regulatorne mere, međunarodnu saradnju, ali i tehnološki pejzaž koji utiče na širenje oružja za masovno uništenje. Posebna pažnja posvećena je ispitivanju bezbednosnih izazova, rizika i pretnji, kako regionalnih tako i globalnih, kako bi se identifikovale potencijalne oblasti delovanja u kojima bi postojeći pravni okvir Srbije mogao biti unapređen. Rad apostrofira značaj podizanja svesti javnosti i obrazovanja, kao i negovanja kulture odgovornosti i budnosti protiv širenja oružja za masovno uništenje.

Sažetak ▼

U eri digitalizacije internet je postao temeljni alat za informacije, komunikaciju, obrazovanje i društveno angažovanje. Pitanje – da li pristup internetu treba da bude zasebno osnovno ljudsko pravo – postalo je sveprisutno. Slobodan pristup internetu ima izrazitog značaja za ostvarivanje ključnih mnogih ljudskih prava kao što su sloboda izražavanja, obrazovanje i pristup informacijama. Međutim, nejednak pristup internetu produbljuje društvene nejednakosti. Priznavanje i implementacija novog ljudskog prava je dug proces. U radu će se prvo ukazati zašto je internet neophodan za ostvarivanje ljudskih prava, te u kakvoj su korelaciji potencijalno ljudsko pravo na pristup internetu i druga ljudska prava. Zatim će biti sagledani doktrinirani pristupi priznanju slobodnog pristupa internetu kao ljudskom pravu. Biće analizirani međunarodni instrumenti koji prepoznaju potrebu priznanja prava na pristup internetu, a zatim i nacionalna zakonodavstva koja su sledila ovaj trend. Potom se u radu sagledava praksa Evropskog suda za ljudska prava po ovom pitanju. U radu se ističe značaj prava na pristup internetu za poboljšanje položaja osoba sa invaliditetom. Na kraju će se pažnja posvetiti digitalnom jazu i drugim preprekama da se ovo pravo prepozna kao fundamentalno ljudsko pravo.

Sažetak ▼

U radu se analizira proces pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji, sa akcentom na period od 2018. do 2022. godine u oblasti političkih institucija čije se reforme zahtevaju kako bi Srbija ispunila Kopenhaške kriterijume. Analizom političkog aspekta Kopenhaških kriterijuma predstavljeno je stanje političkih institucija u Republici Srbiji. Narodna skupština, političke partije i nezavisni organi su institucija koje treba da obezbede funkcionisanje društva kao sistema, ispunjavajući zahteve građana uz spremnost na reformu i modernizaciju. Rad ima za cilj da predstavi neke od izazova sa kojima se ove institucije suočavaju i koji sprečavaju ili usporavaju reformu pravnog poretka Republike Srbije. Kroz analizu Izveštaja Evropske komisije, istraživanja javnog mnjenja o poverenju u institucije i izjave visokih evropskih i srpskih zvaničnika, rad će pokazati kakav je napredak Srbija učinila u prethodnom periodu, uzimajući u obzir funkcionisanje ovih institucija.

Sažetak ▼

Ovaj članak nudi alternativnu pretpostavku o mogućem preobražaju sistema međunarodnih odnosa u prvoj polovini 21. veka promenom viševekovnog središta globalne bezbednosti – locusa, sa evropskog ka makroprostoru Indo-Pacifika. Autori predstavljaju pet distinktivnih osobenosti novopredloženog koncepta koji može poslužiti kao prilog metodskim naporima za inoviranjem proučavanja međunarodnih odnosa u budućnosti. Diskusija trasira set argumenata zasnovanih na definitivnom kraju ere unipolarnosti, koja je uzrokovana brojnim procesima i događajima koji se odvijaju tokom poslednjih nekoliko godina. Središte globalne bezbednosti – locus, u kom su dominirale SAD podržane od ostalih država globalnog Zapada, bilo je tokom poslednjih osam decenija orijentisano dominantno na severni deo evroatlantskog prostora. Takva geografska bliskost evropskog bezbednosnog regionalnog kompleksa omogućila je SAD ekskluzivitet u sferi političke i bezbednosne dominacije nad čitavim svetom. Ovaj članak ima za cilj da ispita trendove, principe i procese koji su doveli do pomeranja lokusa globalne bezbednosti sa šireg područja Evrope na regiju Indo-Pacifika. Autori zasnivaju pretpostavku da sve veći ekonomski i strateški značaj ovog regiona dovodi do pomeranja fokusa globalnih bezbednosnih napora, te drugačije geografske orijentacije spoljne politike preostalih supersila u novoj raspodeli međunarodnih odnosa.

Sažetak ▼

Azijsku politiku od početka XXI veka karakteriše uspon Kine kao glavnog izazivača trenutnog svetskog poretka i njegovog hegemona – Sjedinjenih Američkih Država. Uspon Kine prati i rast ambicija Indije, sile sa značajnim ekonomskim potencijalom i nuklearnim arsenalom, čiji je cilj dominacija Indijskim okeanom, jednim od ključnih vodenih površina u ovom veku. Međutim, aktivna revizionistička politika Pekinga prema postojećem poretku podrazumeva i njegovo veće prisustvo u regionu, kao i kontrolisanje važne infrastrukture u državama koje okružuju Indiju, što opterećuje ove odnose i stvara osećaj nebezbednosti u regionu Južne Azije i Indijskog okeana. Ovakvo zatezanje odnosa između Pekinga i Nju Delhija sve češće se tumači kroz prizmu bezbednosne dileme koju potpiruje sve nestabilnije međunarodno okruženje. Koristeći teorijski rad Roberta Džervisa na polju definisanja bezbednosne dileme, hipoteza koju ovaj rad zastupa jest da između Kine i Indije trenutno ne postoji bezbednosna dilema, pre svega zbog predominantne defanzivne prednosti koju geografija pruža Indiji, kao i zbog mogućnosti prepoznavanja namera država prilikom donošenja odluka. Po Džervisu, ova dva faktora onemogućavaju posmatranje bilateralne interakcije dva aktera kao bezbednosne dileme.

Sažetak ▼

U radu se opisuje i analizira vojna saradnja Republike Srbije i Ruske Federacije tokom poslednjih petnaest godina, praktično od ponovnog osamostaljenja Srbije, odnosno od 2006. godine. Posebna pažnja posvećena je sporazumima o vojnoj saradnji, kao i učincima njihove realizacije. Pored toga, u radu se obrazlažu modaliteti vojne saradnje između država, faktori koji je potpomažu ili ometaju, kao i razlozi zbog kojih države sklapaju sporazume u ovoj oblasti. Na osnovu ovih teorijsko-tipskih obrazaca u radu se analizira proces rusko-srpske vojne saradnje i njeni dometi. Autor navodi konkretne modalitete vojne saradnje Srbije i Ruske Federacije, sagledava njen geostrategijski okvir, kao i njene postojeće/potencijalne geopolitičke efekte. Takođe je pruženo predviđanje njene realizacije/sudbine u budućnosti u kontekstu rata u Ukrajini i zaoštravanja odnosa Zapada i Rusije. Prilikom pisanja rada, korišćeno je više naučnih metoda, najčešće metode analize i komparacije.

Sažetak ▼

U istraživanju se analizom njihovih bilateralnih odnosa od 2013. do 2022. godine ispituje priroda spoljnopolitičkog pozicioniranja Republike Albanije, kao male države, prema Sjedinjenim Američkim Državama, kao velikom silom u međunarodnim odnosima. U istraživanju se pronalazi da je priroda ovog pozicioniranja Albanije zasnovana na osiguravanju zaštitničkog saveza (alliance shelter) od Sjedinjenih Država. Porivi za ostvarivanje pomenutog saveza za Albaniju, kao malu državu, proizilaze iz njenih slabosti na međunarodnoj i unutardržavnoj razini. Zaštita koju Albanija uživa od SAD jeste političkog, vojnog i ekonomsko-socijetalnog karaktera na spoljnoj i unutardržavnoj osnovi. Implikacije ovakvih bilateralnih odnosa za Albaniju obuhvataju raznovrsnu spoljnopolitičku lojalnost Sjedinjenim Državama. Takođe, posledice uživajuće zaštite za Albaniju uključuju suštinski prodor i transformativne unutardržavne efekte po naumima njene države zaštitnice.

Sažetak ▼

Savremeno doba donosi promene u konvencionalnom načinu ekonomskog rasta dovodeći nas do eko-efikasnosti privrednog rasta. Danas eko-efikasnost postaje merilo napretka u zelenom rastu i sve više preferiran način korišćenja resursa. Eko-efikasnost je za preduzeća postao praktičan način na koji mogu da doprinesu održivom razvoju. U fokusu rada je eko-efikasnost i održivi razvoj poljoprivrednog sektora. U ovom kontekstu, održivost u poljoprivrednom sektoru zavisi od postojanja eko-efikasnih modela proizvodnje. Istraživan je niz parametara u cilju utvrđivanja i poređenja nivoa razvoja, kao i stepena realizacije ciljeva održivog razvoja (SDG) u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi (CJIE). Koristili smo metodu komparativne analize vrednosti indikatora SDG između različitih zemalja CJIE kako bismo procenili efikasnost zemalja u unapređenju ciljeva održivog razvoja. Pošto je ovo relativno nepoznat pokazatelj u Srbiji, istražujemo i u kojoj meri je koncept eko-efikasnosti implementiran u agrarnu politiku Srbije i strateške razvojne dokumente. Istraživanje je dalo osnovni okvir za odgovore na pitanje kako unaprediti srpsku poljoprivredu na osnovu postulata postavljenih unutar EU, kako bi se uskladila sa SDG.

Sažetak ▼

Osnovni cilj Otvorenog Balkana je ekonomska integracija zemalja učesnica, te kao takva ova inicijativa ne služi kao zamena pristupanju u EU već kao element u tom procesu. Istraživačko pitanje glasi: da li je moguća dublja ekonomska integracija bez potpune političke i bezbednosne sinhronizacije zemalja učesnica Otvorenog Balkana? Kompleksnost ovog pitanja prepoznajemo u činjenici da je reč o državama učesnicama koje vode različitu bezbednosnu politiku. Srbija je deklarisala vojnu neutralnost, dok su Severna Makedonija i Albanija članice NATO. U radu se analiziraju dometi ekonomske integracije, bez usklađenosti država učesnica na političkom i bezbednosnom nivou. Kao primer ćemo iskoristiti aktuelne ekonomske sankcije sa kojima se suočava Ruska Federacija usled, prevashodno, bezbednosnih razmimoilaženja sa politikom Zapada. Pokušaćemo da odgovorimo na pitanje – da li i u kojoj meri Otvoreni Balkan može da ostvari pune kapacitete ekonomske integracije, istovremeno izostavljajući bezbednosnu politiku država učesnica koja nije jedinstvena? U radu će se prikazati koliko bezbednosna i politička pozicioniranost država determiniše međudržavne ekonomske odnose u savremenim međunarodnim odnosima.

Sažetak ▼

U radu je prikazan razvoj Organizacije za crnomorsku ekonomsku saradnju (Organization of the Black Sea Economic Cooperation – BSEC) u periodu od trideset godina, od njenog osnivanja kao regionalne ekonomske inicijative zemalja šireg crnomorskog regiona. U međuvremenu, ova regionalna ekonomska inicijativa prerasla je u punopravnu međuvladinu organizaciju koju danas čini trinaest zemalja članica. Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju, u teritorijalnom smislu, pokriva veoma važno geostrateško područje koje predstavlja prirodni „most” koji spaja Evropu i Aziju. U prethodnom periodu, Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju uspela je da prevlada mnoge unutrašnje i spoljne izazove, a u aktuelnom trenutku Organizacija se nalazi na velikom ispitu zbog oružanog sukoba između Rusije i Ukrajine. Pomenuti sukob izazvao je određene političke turbulencije u njenom funkcionisanju, zbog čega ni jubilarni Samit povodom 30 godina nije mogao da se održi, iako je to bilo planirano u junu 2022. godine. Ovakav negativan sled međunarodnih događaja nužno iziskuje da se očuva konstruktivan pristup koji je Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju tokom prethodnih godina praktikovala razvijanjem ekonomske saradnje među državama članicama, a u cilju očuvanja međunarodnog mira i stabilnosti, ne samo u crnomorskom regionu već i šire. Budući da Republika Srbija preuzima šestomesečno predsedavanje u Organizaciji, počev od 1. januara 2023. godine, bilo bi politički celishodno da se ulože napori da Organizacija za crnomorsku ekonomsku saradnju nastavi da deluje u tom pravcu, dajući svoj doprinos u rešavanju postojeće političke krize.

Sažetak ▼

Predmet istraživanja ovog rada jeste analiza mesta luzofonih zemalja, odnosno zemalja bivših portugalskih kolonija u kojima se i danas kao zvanični jezik upotrebljava portugalski jezik, u spoljnoj politici Portugalije. Cilj istraživanja jeste dokazivanje polazne opšte hipoteze da je Portugalija, uprkos tome što je u potpunosti integrisana u sistem tzv. kolektivnog Zapada kroz članstvo u NATO i Evropskoj uniji, i te kako zainteresovana za političku, diplomatsku, ekonomsku i svaku drugu saradnju sa luzofonim zemljama u Južnoj Americi, Africi i Aziji. Rezultati istraživanja nedvosmisleno pokazuju da postoji kontinuirani interes obeju strana za jačanje međusobnih veza i saradnje po brojnim pitanjima, uprkos postojećoj geografskoj udaljenosti i određenim istorijski uslovljenim animozitetima. Nameće se zaključak da je Portugalija ostalim luzofonim zemljama bitna kao zemlja koja predstavlja most između njih i Evrope, dok su one važne za Portugaliju kao tržišta i politički saveznici na međunarodnom planu, budući da unutar Evropske unije i kolektivnog Zapada uopšte Portugalija ipak predstavlja ,,zemlju periferije”. Tokom istraživanja koristili smo se istorijskom metodom, metodom analize i metodom komparativne analize.

Sažetak ▼

Rad se bavi analizom odnosa Evropske unije i Turske, s naglaskom na evropske integracije kao ograničavajućem činiocu u strateškom razvoju Turske. Uprkos razvijenoj saradnji sa Briselom, Turska nije postala članica Evropske unije. Kroz rad su definisani osnovni razlozi za razvoj ovakvih odnosa, kako kroz teorijski okvir tako i u političkoj praksi. Strateški pravci Turske u njenoj spoljnoj i unutrašnjoj politici ključni su za razumevanje njenih odnosa sa Evropskom unijom, i njeno pozicioniranje u međunarodnim odnosima. Osim toga, važan aspekt u pravcu odnosa ove dve strane zauzima i migraciona politika, koja predstavlja dodatnu pažnju ovog rada. Autor zaključuje da obostrani skepticizam i nezadovoljstvo koje postoji kada je članstvo Turske u EU u pitanju, predstavlja ključni aspekt u perspektivi njihove buduće saradnje.

Sažetak ▼

Cilj rada je sagledavanje ključnih elemenata sistema savremene politike i prava u oblasti klimatskih promena, kao jedinstvenog sistema koji čine subjekti na različitim nivoima (od globalnog, preko regionalnog do nacionalnog). U uvodnom delu rada ukazuje se na globalne karakteristike klimatskih promena i daju metodološke napomene. Prvi deo posvećen je razmatranju osnovnih elemenata globalne politike i prava u oblasti klimatskih promena u svetlu ukazivanja na važnost sistemskog pristupa pravnoj zaštiti klime. Analiziraju se odredbe međunarodnih ugovora: Okvirne konvencije UN o promeni klime (Okvirna konvencija), Kjoto protokola (KP), Pariskog sporazuma o klimi (PS), kao i drugih relevantnih međunarodnih ugovora. U drugom delu rada analizira se pitanje mesta koje regionalni subjekti imaju u globalnoj politici. Daje se osvrt i na način izvršavanja preuzetih međunarodnih obaveza u nacionalnim propisima odabranih država, odnosno Srbije, Crne Gore i Hrvatske. Osnovna polazna pretpostavka u istraživanju jeste ta da, pravni sistem u oblasti klimatskih promena predstavlja jedinstven sistem čije su osnove definisane međunarodnim ugovorima na globalnom nivou, dok sprovođenje, primarno, obezbeđuju države članice. S tim u vezi, zaključuje se da uloga „regiona” i mogućnost regionalnog povezivanja nisu na jasan način naglašeni, osim u delu koji se odnosi na „regionalne organizacije ekonomske integracije”. Osim toga, konstatuje se da bi pitanje uloge „regiona” trebalo detaljnije regulisati u kontekstu osiguranja sistemskog i integrativnog pristupa u međunarodnom pravu.

Sažetak ▼

Ovaj rad teži osvetljavanju evolutivnog puta koncepta nacionalnih institucija za ljudska prava.One su danas prisutne u preko sto država sveta, sa posebnimstatusomu sistemu Ujedinjenihnacija. Ipak, domaća literatura se nije bavila time kako je do takvog razvoja došlo. Stoga ovaj rad pokušava da doprinese popunjavanju te praznine, predstavljajući i kritički se odnoseći prema ključnoj fazi razvoja koncepta nacionalnih institucija za ljudska prava, od usvajanja Ženevskih smernica 1978. godine do donošenja Pariskih principa 1991. godine, te njihovog utemeljenja kroz odluke organa UN. Posebna pažnja posvećuje se modelima nacionalnih institucija, kao i postupku akreditacije ovih institucija, jedinstvenog u sistemu UN.

Sažetak ▼

Predmet analize u ovom radu jeste proučavanje fenomena hindutve kao ideološke osnove Baratija Džanata partije, vladajuće političke stranke u Indiji. Fenomen hindutve biće analiziran i u širedruštvenom kontekstu, kao svojevrsni zeitgeist indijskog društva i trenutno najuspešniji društveni pokretač u ovoj državi. Autori će dati detaljan uvid u osnovne ideje iza ovog pokreta-ideologije, zatim će analizirati delovanje najvažnijih pro-hindutva društvenih organizacija, ali i ciljeve njihovog društveno-političkog delovanja. Konačno, autori će se osvrnuti na trenutnu situaciju u ovoj zemlji, odnosno na aktuelne posledice delovanja sledbenika hindutve. Osnovni zaključak ovog istraživanja jeste onaj kojim se ukazuje na duboku polarizaciju indijskog društva nastalu upravo delovanjem pokreta, partija i pojedinaca usko povezanim sa ideologijom hindutve. Povod za pisanje ovog rada nalazi se u aktuelnosti delovanja ideologije hindutve širom Indije i stepenu ekspanzivnog potencijala koji ona poseduje.

Sažetak ▼

U radu je prikazana kompleksna slika nigerijskog društva. Od pet činilaca tinjajućeg sukoba u Nigeriji, rad stavlja akcenat na religijsku podelu. Ipak, religijska podela nije posmatrana izolovano već u kontekstu drugih faktora sa kojima je povezana, kao što su etnička podela i ekonomski faktori, tj. siromaštvo. Rad analizira na koje načine religija utiče na sukobe i nastoji da pronikne u složenu mrežu hrišćanskih i islamskih identiteta u Nigeriji. Kao izazovi od posebnog značaja identifikovani su: promena političkog šablona koja se dogodila na predsedničkim izborima marta 2023. godine i proces uvođenja šerijata koji je otpočeo početkom dvehiljaditih. Na kraju, u radu su predstavljeni kanali komunikacije i načini rešavanja sukoba.

Sažetak ▼

Rad predstavlja komparativnu studiju položaja Rimokatoličke crkve u Nikaragvi i Brazilu u uslovima (novog) levičarskog talasa u Latinskoj Americi. Sa namerom razumevanja kompleksnosti stanja u kom se nalazi, i predviđanja budućeg političkog ponašanja, autor postavlja sledeće istraživačko pitanje: Od čega zavisi stav Rimokatoličke crkve prema levičarskim vlastima u Latinskoj Americi? Cilj rada je objašnjenje trenutnog položaja Rimokatoličke crkve u tzv. drugoj ružičastoj plimi, i predviđanje razvoja odnosa crkve i države u ovim državama. Hipoteza je da političko ponašanje Rimokatoličke crkve prema levičarskim vlastima, tj. opredeljenje za konfrontaciju ili saradnju, nije uslovljeno samo trenutnim stanjem njihovih odnosa, već, pre svega, dubljim institucionalnim i ideološkim odnosom crkve i države. Koristeći teorijsku postavku Danijela Filpota (Daniel Philpott), autor vrši komparativnu analizu odnosa Rimokatoličke crkve, tj. nacionalnih biskupskih konferencija, i levičarskih vlasti u Nikaragvi i Brazilu. U tu svrhu koristi metode analize sadržaja (ustava i zakona) i analize diskursa. Zaključuje da odnos crkve i države u Nikaragvi predstavlja konfliktnu diferencijaciju, dok je u Brazilu na delu konsenzualna diferencijacija. Autor predviđa da će u prvom slučaju Rimokatolička crkva, kroz otpor režimu, težiti demokratizaciji, a da će u drugom slučaju balansirati svoju, trenutno prilično dobru poziciju, zarad održanja trenutnog stanja.

Sažetak ▼

Napad Rusije na Ukrajinu, krajem februara 2022. godine, pokrenuo je rusko-ukrajinski rat značajno preoblikujući savremene međunarodne odnose. Ovaj članak istražuje kako je rat promenio odnos između Evropske unije i Rusije, i kako je uticao na dinamiku Istočnog partnerstva. Cilj je da se kroz pomenute aspekte analize doprinese tekućim dijalozima o složenosti sukoba i njegovim dubokim implikacijama na regionalnu bezbednost i stabilnost. Glavni nalazi ukazuju da su događaji pokrenuti u Ukrajini 2014. doveli do stvaranja složenijeg bezbednosnog okruženja, koje je značajno promenilo prethodnu dinamiku odnosa EU i Rusije dovodeći do sve većih tenzija. Nakon što su smeli predlozi Vladimira Putina iz decembra 2021, izneti u vidu svojevrsnog ultimatuma koji bi Rusiji trebalo da obezbedi pravedno mesto u novoj evropskoj bezbednosnoj arhitekturi, ostali bez odgovora Zapada, tenzije su kulminirale. Posle ruskog napada na Ukrajinu, u nastojanju da se postigne ne samo bezbednost već i šira evropska stabilnost, zaista se javila potreba za svojevrsnim redizajniranjem i promenom fokusa u evropskoj bezbednosnoj arhitekturi. Međutim, ne na način na koji je to Rusija zahtevala. Štaviše, ukrajinska kriza i kasniji napad Rusije na ovu državu izazvali su zabrinutost među istočnim susedima EU za njihovu bezbednost i suverenitet. Zato su, uprkos izazovima u sprovođenju političkih i ekonomskih reformi, neke od njih dobile povećanu podršku EU kroz Istočno partnerstvo. Štaviše, iako prethodnim oblicima saradnje članstvo ovih država u EU nije bilo predviđeno, Ukrajina i Moldavija su dobile i status kandidata za članstvo. Rat u Ukrajini je takođe ukazao na ograničenja normativne moći EU, naglašavajući značaj tvrde moći i daljeg unapređenja odbrambene saradnje na nivou EU, kao i saradnje sa NATO-om kao mehanizmom kolektivne odbrane. Dakle, ovaj oružani sukob imao je dubok i trajan uticaj na bezbednosnu dinamiku Evrope, preoblikujući interakciju ključnih regionalnih aktera.