Sažetak ▼

Autor analizira reakciju institucija Evropske unije na društveno-političku krizu u Srbiji (2024–2025) u kontekstu normativne moći, kao i osnovne aktere i motive u tom kontekstu. Predmet istraživanja jeste na koji način Evropska unija, kao normativna sila, u kontekstu protesta kao manifestacije dublje političke krize, utiče na uspostavljanje vladavine prava u Srbiji. Da li evropske institucije primarno pojačavaju normativni angažman kroz diskurs, a manje kroz konkretne aktivnosti usmerene na jačanje vladavine prava u Srbiji? Postoji li razlika između različitih vrsta normativne uloge EU i diskrepanca među institucijama Unije? Dodatni cilj rada jeste da ispita ulogu aktera poput studentskog pokreta, akademske zajednice i Nacionalnog konventa za Evropsku uniju u kontekstu normativnog preduzetništva i difuzije normi. U pogledu metoda, istraživanje kombinuje analizu sadržaja relevantnih dokumenata – rezolucije Evropskog parlamenta o Srbiji (maj 2025), izveštaja Evropske komisije o vladavini prava (jul 2025) i analizu diskursa septembarske plenarne debate Evropskog parlamenta. Autor konstatuje da stavovi navedenih institucija upućuju na rastuće nezadovoljstvo Evropske unije stanjem demokratije u Srbiji, a naročito vladavine prava, te da dosadašnje deklarativno i selektivno interesovanje za evropske integracije više ne predstavlja dovoljan dokaz o posvećenosti evropskom putu. U radu se zaključuje da protesti u Srbiji, kao manifestacija šire društveno-političke krize, u sadejstvu sa navedenim nedržavnim akterima, deluju kao korektivni mehanizam za normativnu moć EU, ukazujući na jaz između normativno orijentisanog narativa i primene. Kriza upućuje i na upitnu sposobnost Unije da doslednije primeni mehanizme uslovljavanja, pri čemu se uočava veća normativna doslednost Evropskog parlamenta nego Evropske komisije, uz pojedine naznake jačeg normativnog angažmana, prvenstveno kroz zaoštravanje narativa.

Sažetak ▼

S porastom akademske, političke i medijske zainteresovanosti za energetska pitanja poslednjih nekoliko decenija uočljiv je i porast novih i/ili redefinisanja starih koncepata kojima se iz različitih disciplinarnih perspektiva tematizuje ova problematika. Jedan od takvih konceptualnih aparata jeste i energetski regionalizam. Neopravdano zapostavljen, regionalni nivo analize, pored globalnog i nacionalnog, može produkovati značajne uvide u vezi sa ključnim pitanjima energetske bezbednosti i energetskih politika. Sledstveno tome, cilj ovog rada je sinteza najznačajnijih pogleda na energetski regionalizam, odnosno rasvetljavanje načina na koji neka od ključnih energetskih pitanja interaguju sa procesima regionalizacije. Rezultati takvih dinamika jesu tzv. energetski regioni koji baštine diverzitet aktera, praksi upravljanja i normi kojima se regulišu uspostavljeni odnosi. Premda je razvoj koncepta energetskog regionalizma u samom začetku, analiza ukazuje na neophodnost daljeg preispitivanja i unapređenja koncepta s obzirom na to da određena energetska pitanja mogu imati transformativne implikacije na društvenu i političku dinamiku jednog regiona.

Sažetak ▼

Rad analizira pogoršanje regionalnih odnosa i stabilnosti u zapadnom Balkanu, sa fokusom na spoljnu politiku Srbije i Bosne i Hercegovine (BiH), počevši od početka akutnih tenzija 2021. godine. Studija sprovodi komparativnu analizu spoljne politike kroz usvajanje konstruktivističke teorijske perspektive, tvrdeći da su identitetski zasnovane zabrinutosti i sporovi glavni pokretači spoljne politike u obe države, često na štetu obe strane. Korišćenjem interpretativnog procesnog traganja, posmatra se kako sukobljeni nacionalni identiteti i nacionalne uloge, kao i nespojive naracije identiteta, podrivaju regionalnu pomirbu i stabilnost. Nalazi ukazuju da identitetska konkurencija zasnovana na zabrinutostima zbog nespojive moralne nadmoćnosti i zahteva za legitimitetom između Srba i Bošnjaka izaziva diplomatske i političke krize, i da, budući da dve nacije prvenstveno koriste svoju spoljnu politiku za ciljeve zasnovane na identitetu, pomirenje je onemogućeno. Nalazi sugerišu potrebu za pragmatičnijim pristupom spoljnoj politici, zasnovanom na smanjenju tenzija i izbegavanju neproduktivnih identitetskih sukoba koji mogu dovesti do velikih kriza i pogoršanja odnosa.

Sažetak ▼

Jedan od važnih fenomena međunarodne politike u decenijama nakon kraja Hladnog rata je uspon rusko-kineskih odnosa, koje su predsednici Vladimir Putin i Si Đinping 2022. godine označili kao „prijateljstvo bez limita“. Inicijalni ujedinjujući element pružila je percepcija pretnje oličena u američkoj politici za vreme enormne neravnoteže u resursima između vodećih sila u sistemu. Međutim, identifikacija značajne zajedničke pretnje i sve intenzivnije partnerstvo, za sada, nije rezultiralo formiranjem vojnog saveza dve države. Tradicionalni pristupi ravnoteže snaga ili ravnoteže pretnje ne pružaju objašnjenje ovog empirijskog fenomena. U radu se ukazuje, iz perspektive neoklasičnog realizma, na specifične karakteristike država nezadovoljnih postojećim međunarodnim poretkom, koje mogu podsticati ili ograničiti uspostavljanje saveza. Za revizionističke sile to su opseg zagovaranih promena postojećeg međunarodnog poretka i sklonost riziku radi njihovog ostvarivanja. U kontekstu rusko-kineskih odnosa, iako su obe sile zainteresovane za limitirane izmene poretka, razlika postoji u sklonosti riziku. Rusija je od kraja Hladnog rata progresivno postajala sve spremnija na rizik, kulminirajući sa ratom u Ukrajini 2022. godine, dok je Kina, uprkos ambicioznoj strategiji, zadržala viši stepen averzije prema riziku. Diferenciran pristup riziku reflektuje se i na odnos potencijalnih saveznika. Asimetrična spremnost na upotrebu sile uticala je ograničavajuće na mogućnost razvoja rusko-kineskih odnosa u klasičan vojni savez.

Sažetak ▼

U ovom radu istražuje se kineska zdravstvena diplomatija u Africi tokom prve dve godine pandemije kovida-19, koristeći antropološku perspektivu za analizu diplomatskih odnosa. Istraživačko pitanje glasi: Kako su diskursi i prakse kineske medicinske pomoći oblikovali odnose s afričkim zemljama usred globalne krize? Kontekst obuhvata istorijsku saradnju Kine i Afrike, od pokreta za nezavisnost do Inicijative Pojas i put, s fokusom na pandemijski period koji karakterišu donacije vakcina, medicinske opreme i stručnih timova. Analiza medijskih izvora i izveštaja kineskog Ministarstva inostranih poslova ukazuje na fluidne diplomatske prakse, gde diskursi solidarnosti i strateške saradnje koegzistiraju sa nacionalnim prioritetima. Kina jača globalni uticaj osiguravajući afričku podršku na međunarodnim forumima, dok Afrika koristi pomoć za zdravstvenu bezbednost i razvojne ciljeve. Antropologija diplomatije naglašava značaj razumevanja kulturnih i istorijskih konteksta ovih odnosa, gde donacije vakcina i medicinske pomoći jačaju uzajamno poverenje i saradnju. Dok Kina promoviše imidž globalnog partnera, afričke zemlje aktivno usklađuju svoje prioritete s ovim partnerstvom, nastojeći da ostvare sopstvene razvojne ciljeve. Buduća etnografska istraživanja mogla bi doprineti dubljem razumevanju kako lokalne zajednice doživljavaju ovu pomoć, a time i oblikovanju pravičnije globalne zdravstvene politike usklađene s afričkim aspiracijama.

Sažetak ▼

U ovom istraživanju koristimo SVAR (structural vector auto-regressive) model da ocenimo stepen u kojem globalne neizvesnosti utiču na odnos između finansijske integracije i ujednačavanja potrošnje u Egiptu i Nigeriji, koristeći kvartalne podatke od 2010. do 2020. godine. U studiji je postavljena hipoteza da će šokovi globalne neizvesnosti imati negativne efekte na ujednačavanje potrošnje u obe zemlje. Glavni rezultati istraživanja pokazuju da neizvesnosti ekonomskih politika imaju snažniji negativan efekat na ujednačavanje potrošnje u Egiptu od globalne nesigurnosti. S druge strane, šokovi globalnih ekonomskih uslova imaju snažniji negativan efekat na ujednačavanje potrošnje u Nigeriji nego druge vrste globalne nesigurnosti. Pored toga, finansijska integracija bila je odgovorna za više varijabilnosti u ujednačavanju potrošnje u Egiptu nego u Nigeriji, što može biti zbog činjenice da je Egipat finansijski više integrisan nego Nigerija. Stoga dajemo sledeće preporuke: Nigerija može diverzifikovati ekonomiju promovisanjem rasta u drugim sektorima kao što je proizvodnja, kako bi se smanjio uticaj spoljnih šokova na privredu i pružila veća stabilnost domaćinstvima. Donosioci politika u Egiptu mogu diverzifikovati tržišta izvoza i smanjiti zavisnost od američkog tržišta kako bi ublažili uticaj fluktuacija američke politike na egipatsku ekonomiju

Sažetak ▼

U fokusu istraživanja je tema prinudnog licenciranja, prava iz Sporazuma o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, da zemlje koriste patentirane lekove bez saglasnosti nosioca patenta, kao vid olakšice (fleksibilnosti) za zemlje u razvoju. Istraživanje ima za cilj da proceni da li je primena prinudnog licenciranja ispunila svoje primarne ciljeve i svrhu. Istraživački problem je nedoslednost između primene prinudnog licenciranja u praksi i prvobitne namene. Ono se ogleda u masovnom korišćenju ovog prava od strane zemalja sa višim prihodima, i drugo, u simboličnom prisustvu zaraznih bolesti. Istraživanje je obavljeno korišćenjem generalizovanog linearnog modela. Rezultati su potvrdili da su stvarno stanje javnog zdravlja i nivo prihoda korisnika marginalizovani kao osnova za sprovođenje prinudnog licenciranja. Proizvoljna primena prinudnog licenciranja dovela je do toga da najsiromašnije zemlje, sa najkritičnijom zdravstvenom situacijom, ostaju ukraćene za korišćenje ovog mehanizma Svetske trgovinske organizacije.

Sažetak ▼

Ovo istraživanje ima za cilj da predstavi uporednu analizu diplomatije vakcina Sjedinjenih Američkih Država, Kine,Indije iRusije tokom pandemije COVID-19. Budući da svaka od analiziranih zemalja ima tehnologiju za istraživanje i proizvodnju vakcina, kao i logistički potencijal i infrastrukturu za njihovu globalnu distribuciju, bilo je prirodno za očekivati da će početi sa sopstvenom diplomatijom vakcina, posebno u zemljama i regionima koji se smatraju prioritetima za njihov nacionalni i spoljnopolitički interes. Međutim, svaka od zemalja imala je drugačiji pristup učešću u diplomatiji vakcina, u zavisnosti od svojih proizvodnih kapaciteta i ograničenja za globalnu distribuciju vakcina. Istovremeno, primećena je konkurencija između suparničkih sila. Može se zaključiti da, iako čak i tako ozbiljna globalna kriza kao što je pandemija COVID-19 nije uspela da dovede do bliže saradnje između velikih sila, takva kriza je diplomatiju vakcina učinila dodatnim elementom spoljne politike i verovatno će se u bliskoj budućnosti još više razvijati kao instrument meke moći.

Sažetak ▼

Glavni cilj ovog rada je da analizira glavne izazove kineskih investicija u oblasti obnovljive energije u zemljama srednje i istočne Evrope. Istraživanje je orijentisano na poteškoće u okviru formata Kina–zemlje centralne i istočne Evrope, jer su teorijska i empirijska istraživanja uglavnom orijentisana na projekte vezane za tradicionalne izvore energije. Analizirani period obuhvata period od 2014. do 2022. godine. Sa 26 aktivnih/završenih od 29 predloženih projekata u oblasti obnovljivih izvora energije, saradnja je do sada bila pozitivna, ali sa skromnim rezultatima. Investitori u ovoj oblasti bile su i državne i privatne kineske kompanije, a najveći broj projekata je realizovan kroz investicije, a ne zajmove. Glavni izazovi u saradnji između Kine i zemalja centralne i istočne Evrope bili su politička pitanja, javne politike i strategije nacionalnih vlada, korupcija, finansije i pravna pitanja.

Sažetak ▼

Razumevanju goruće teme međunarodnih odnosa kakav je Ruskoukrajinski rat, koji je započeo februara 2022, moguće je pristupiti na različite načine. Postojeći naučni fond o rusko-ukrajinskom sukobu koji je kulminirao ovim ratom omogućava da se napravi klasifikacija i kritički osvrt na pristupe njegovom razumevanju. Autor ovog rada to čini polazeći od četiri kriterijuma: „dodeljivanje krivice“ za sukob, naspram sistemskog pristupa; nivoi analize na kojima se traga za uzrocima sukoba; teorija/škola mišljenja o međunarodnim odnosima na osnovu koje se sukob analizira; istorijski naspram aistorijskom pristupu. Posebno obrazlažući i geopolitički pristup, a razlikujući Rusko-ukrajinski rat od šireg rusko-ukrajinskog sukoba, te dublje uzroke od neposrednih povoda za sukob, autor iz ocene prednosti i nedostataka različitih pristupa sugeriše onaj koji bi bio optimalan za razumevanje ovako značajne teme.

Sažetak ▼

U ovom radu autori istražuju razvoj i domete Evropske političke zajednice kao nove inicijative Evropske unije. Uspostavljanje Evropske političke zajednice sagledava se u izmenjenom geopolitičkom kontekstu nastalom kao posledica invazije na Ukrajinu. Evropska unija teži da demonstrira spremnost i sposobnost da odlučujuće utiče na prilike na čitavom kontinentu, posebno u okolnostima strateškog rivalstva sa Rusijom. Međutim, dugoročniji ciljevi, pa samim time i ishodi Evropske političke zajednice nisu do kraja jasni, budući da se radi o inicijativi koja postoji tek od Praškog samita (druga polovina 2022. godine). Autori se rukovode pre svega istorijskom analizom (hronološkim pregledom razvoja Inicijative) i elementima liberalnog međuvladinog pristupa. U radu se polemiše da, ukoliko se inicijativa posmatra kao format za povremeno okupljanje državnih rukovodstava svih evropskih zemalja (koje se protive agresiji na Ukrajinu), ona se može posmatrati kao uglavnom uspešna, što pokazuje i nekoliko održanih skupova u najširem formatu. Međutim, ukoliko se ona posmatra kao nukleus nove međunarodne organizacije ili institucionalizovane platforme za saradnju u Evropi, tu se uočavaju brojni izazovi, počevši od toga da brojna slična tela već postoje (Savet Evrope, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju itd.), do toga da brojni kandidati za članstvo u Evropskoj uniji imaju rezerve oko učešća u inicijativi koja, hipotetički, može da posluži i kao alternativa za punopravno članstvo. U tom smislu,razmatra se aspekt institucionalnog identiteta, tj. specifičnog polja delovanja, pa posledično i svrhe takve inicijative, imajući u vidu gorepomenute izazove.

Sažetak ▼

Predmet istraživanja ovog rada jeste analiza uticaja koji separatizam u departmanu Santa Kruz u Boliviji ima na destabilizaciju ove zemlje, pre svega kroz studiju dva slučajа – višemesečne pobune bogatih iravničarskih istočnih departmana predvođenih Santa Kruzom protiv centralne vlade 2008. godine i uloge koju su separatističke političke snage iz Santa Kruza imale u izvođenju državnog udara protiv Eva Moralesa 2019. godine. Cilj istraživanja jeste da dokažemo polaznu hipotezu prema kojoj je santakruzijski separatizam istorijska kategorija i da isti generiše ne samo političke i bezbednosne već i ekonomske i društvene tenzije između dva geografski i kulturološki različita dela Bolivije – zapadnog i istočnog. Rezultati istraživanja pokazali su da separatizam u departmanu Santa Kruz predstavlja jedan od ključnih faktora destabilizacije Bolivije, jer u istom postoje krajnje desno orijentisane političke partije i pokreti, ali i političari i uticajni bogataši koji su izrazito protiv levičarskog režima i koji žele da na tlu ovog departmana stvore nezavisnu državu. Zaključak istraživanja ide u pravcu ukazivanja na istorijski rivalitet istočnog i zapadnog dela Bolivije, ali i na potrebu da isti bude prevaziđen dijalogom i demistifikacijom supremacije santakruzijskog identiteta naspram urođeničkih identiteta. Tokom istraživanja koristili smo se istorijskom metodom, metodom studije slučaja i metodom komparativne analize.

Sažetak ▼

Rad analizira složeno mesto Palestine u modernoj međunarodnoj zajednici. Uvodne napomene stvaraju neophodan okvir unutar kojeg se u radu sprovodi analiza i sačinjene su od složenog istorijskog konteksta i osvrta na teorije priznanja u međunarodnom javnom pravu. Centralna analiza počiva na dve činjenice. Prva posmatra Palestinu u kontekstu multilateralne diplomatije – analizirajući njene odnose sa Ujedinjenim nacijama, Evropskom unijom, ali i UNESKOM. Druga je okrenuta složenoj sudskoj praksi na međunarodnom planu, pre svega kroz odnos sa Međunarodnim krivičnim sudom i implementacijom Rimskog statuta, kao i sa Međunarodnim sudom pravde, isključivo kroz predstojeći postupak donošenja savetodavnog mišljenja koje je zatražila Generalna skupština i koje će, neminovno, morati da posveti pažnju i pitanju međunarodnopravnog statusa Palestine.

Sažetak ▼

Voda i klimatske promene su nužno povezane jer klimatske promene usložnjavaju postojeće probleme pristupa čistoj vodi, poput građanskih sukoba kojima se otežava pristup izvorima vode, nedovoljno razvijena infrastruktura, prenaseljenost stanovništva i zagađenje otpadnim vodama. Oslanjajući se na osnovne činioce teorije sekuritizacije, rad nastoji da ispita mogućnosti procesa sekuritizacije u rešavanju problema koji velikim delom izazivaju klimatske promene. Za studiju slučaja uzete su ugrožene države Supsaharske Afrike, koje su analizirane kroz problem nedostatka pijaće vode. Nedostatak pijaće vode, čiji su uzročnici brojni, znači da su zahtevi za vodnim resursima i ljudska konzumacija u disproporciji. Dominantni problemi sa kojima se suočavaju afričke zemlje su suša, poplave i zagađenje vode, što je pokazano na primerima Južne Afrike, Tanzanije, Čada, Madagaskara, Kenije, Malavija i Gane. U radu se dolazi do zaključka da uprkos preduzetim merama i izvesnim pomacima, shodno datoj problematici, afričke države nemaju ispunjene sve uslove koje sekuritizacija sugeriše, a uz to nemaju ni sredstava kojima bi finansirale takve poduhvate. U doglednoj budućnosti, smeštanje problema u regionalni okvir i saradnja afričkih država u tom formatu, pokazuju veći potencijal u rešavanju ovog kompleksnog problema.

Sažetak ▼

Predmet ovog rada je kriza sistema za rešavanje sporova u Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO) i izgledi za njeno prevazilaženje. Reč je o samo jednoj dimenziji višegodišnje krize multilateralnog trgovinskog sistema i neophodnosti reformisanja STO. Deo članica ove organizacije dostavio je Opštem savetu svoja viđenja aktuelne situacije i predloge reformi koji se tiču nekoliko problema sa kojima se organizacija suočava u svom funkcionisanju. Cilj rada je da kroz analizu predloga za okončanje krize sistema za rešavanje sporova, dostavljenih u periodu 2018–2023. godine, i ponuđenih alternativa, odgovori na pitanje kakvi su izgledi da članice STO postignu saglasnost u pogledu prevazilaženja krize i kakvi su dometi predloženih rešenja u ostvarivanju reforme sistema za rešavanje sporova. Nalazi pokazuju postojanje jaza između ključnih globalnih trgovinskih aktera – SAD, koje su izazvale krizu Apelacionog tela i koje odbijaju predloge ostalih članica STO, i EU i Kine, s druge strane, koje su pokazale spremnost za saradnju u pogledu rešavanja ove krize. Zemlje u razvoju i najmanje razvijene zemlje pokazale su jedinstvo i iznele predloge u skladu sa svojim pozicijama. Glavni zaključak rada je da su dometi predloženih rešenja i postojećih alternativa ograničeni zbog odbijanja SAD da sarađuje sa ostatkom članstva, te da se ne može očekivati rešavanje tekuće krize dok SAD ne revidiraju svoje pozicije.

Sažetak ▼

Osnovno istraživačko pitanje je da li bi bez realizma u evropskoj spoljnoj politici EU mogla prerasti od velikog aktera u globalnu silu. Pitanje se razmatra sa makro nivoa strukturalno-realističke analize savremenog međunarodnog sistema. Predmet članka je objašnjenje uticaja promene polarnosti (bipolarni i unipolarni) međunarodnog sistema na pojavne oblike proširenja i politike proširenja EU. U kontekstu izmenjene politike proširenja EU, članak razmatra problem (odsustva) potrebe za realističkom spoljnom politikom EU koja bi se zasnivala na sposobnosti upotrebe sopstvene sile, u skladu sa analizom strukture sveta i postojećih međunarodnih podela koje oblikuju novi svetski poredak. Članak ima za ciljda pokaže promenu pojavnih oblika proširenja u dva posmatrana vremenska perioda i da pruži naučno objašnjenje navedenih promena, odnosno da ponudi naučnu prognozu spoljnopolitičkog delovanja EU u multipolarnom sistemu. Rad ukazuje da u multipolarnoj strukturi novog svetskog poretka, koja se nazire i konkurentskim modelima organizovanja sveta, kao i pod pritiskom strukturalnih uticaja u međunarodnom sistemu, EU mora biti sposobna da vodi efikasnu spoljnu politiku širokog spektra koja, osim na multilateralizmu, treba da se zasniva i na realizmu i mogućnostima za upotrebu sile.

Sažetak ▼

Mehanizam zaštite evropskih vrednosti, uključujući i vladavinu prava, prvi putje formulisan u Ugovoru izAmsterdama 1997. i prošao je krozdve revizije. Usled nekorišćenja Mehanizma zbog mogućnosti uvođenja oštrih sankcija, Evropska unija usvojila je niz propisa kojima je pokušala da dopuni Mehanizam iz člana 7 Ugovora o EU. Ovi dopunski mehanizmi korišćeni su u slučaju Poljske i Mađarske, ali nisu doveli ni do kakvog drastičnog poboljšanja stanja vladavine prava u ovim državama. Cilj ovog rada je razumevanje evolucije zaštite vladavine prava u Evropskoj uniji i nedostataka postojećih mehanizama, kao i razmatranje predloga za povećavanje njihove efikasnosti. Kao osnovne razloge za neefikasnost uobičajeno navodimo visoku politizovanost korišćenja člana 7, nespremnost država članica i institucija Unije da koriste Mehanizam, dugo trajanje pokrenutih procesa, te visoke uloge koji su u igri zbog potencijalno veoma oštrih sankcija. Predlog reforme Evropske unije francusko-nemačke radne grupe osmišljen je kao način da se izbori sa pomenutim nedostacima. Hipoteza ovog rada je da bi predložene reforme mogle da povećaju efikasnost zaštite vladavine prava u Evropskoj uniji, ali da je malo verovatno da će doći do njihovog usvajanja usled potrebe da budu prihvaćene od strane svih država članica Unije. Teorijski okvir korišćen za dokazivanje hipoteze je liberalni intergovernmentalizam.

Sažetak ▼

Ovaj rad analizira ustavnopravni okvir kojireguliše sistem regionalne etničke autonomije u Narodnoj Republici Kini. Kao jedan od najznačajnijih elementa političkog sistema NR Kine, sistem regionalne etničke autonomije služi zaštiti prava manjinskih etničkih grupa u njoj. Pored toga, sistem je značajan i za nastojanja centralnih kineskih vlasti da osiguraju koegzistenciju i ukupnu društvenu stabilnost u regionima sa složenom etničkom strukturom stanovništva. U radu se najpre daje teorijsko određenje samog koncepta regionalne etničke autonomije u literaturi, kao i na šta se ovaj pojam empirijski odnosi. Oslanjajući se na taj konceptualni okvir, rad prati evoluciju sistema regionalne etničke autonomije u Kini, od njegovog početnog uvođenja nakon osnivanja Narodne Republike Kine do njegove naknadne optimizacije ustavnopravnim reformama. Fokusirajući se na pravni okviri institucionalni dizajn, rad se bavi ustavnim odredbama, Zakonom o regionalnoj etničkoj autonomiji, kao i drugim zvaničnim dokumentima koji se odnose na regionalnu etničku autonomiju, s ciljem da se prikaže kako oni oblikuju strukturu, obim i mehanizme sistema regionalne etničke autonomije u NR Kini. Akcenat je na onim aspektima sistema koji se odnose na pitanja načina uspostavljanja etničkih autonomnih područja i njihovih organa samouprave, te raspodele ovlašćenja za donošenje odluka između lokalnih i centralnih organa vlasti.

Sažetak ▼

Fragilni grad predstavlja noviji i sve značajniji pojam u proučavanju bezbednosti, kako zbog svoje izražene veze sa snagom nacionalne države tako i zbog mogućnosti otvaranja novih teorijskih, empirijskih i praktičnih dilema u okviru naučne discipline Međunarodnih odnosa i Studija bezbednosti.Iako inicijalno smeštan u kontekst međunarodne i nacionalne bezbednosti,fragilni grad sve češće postaje okvir za proučavanje urbane bezbednosti. Cilj ovog rada je zato usmeren na proveru održivosti ideje o fragilnim gradovima kao samostalnom teorijskom konceptu, a koji je relativno nezavistan od koncepta slabosti/fragilnosti nacionalne države. Autori u ovom radu daju pregled i kritički analiziraju postojeća određenja fragilnih gradova i utvrđuju tri načina na koji se fragilnosti dovodi u vezu sa gradovima: 1) gradovi u kontekstu fragilnih/slabih država; 2) fragilni gradovi u fragilnim/slabim državama, i 3) fragilnost razvijenih gradova. Na kraju rada, autori predstavljaju i moguće pravce budućeg promišljanja, kao i moguće pravce primene pojma fragilnih gradova u budućim istraživanjima (urbane) bezbednosti.

Sažetak ▼

Svrha ovog rada jeste doprinos istraživanjima o privatizaciji rata, posebno ulozi koju su američke privatne vojne kompanije, naročito kompanija MPRI (Military Professional Resources Incorporated), imale u kreiranju bezbednosne arhitekture i geopolitičkog pejzaža na području biviše Jugoslavije. Na osnovu analize relevantne literature i dostupnih dokumenata, autori nastoje da daju odgovor na osnovno istraživačko pitanje – da li su privatne vojne kompanije iz Sjedinjenih Američkih Država (SAD) imale značajnu ulogu u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije ili je njihova uloga bila više sporednog karaktera? U odgovoru na postavljeno pitanje autori polaze od hipoteze da je MPRI imala značajnu ulogu u ratovima na području bivše Jugoslavije, jer je kroz pružanje logističke podrške, naoružavanje i obuku hrvatskih oružanih snaga, uticala na završetak rata u Hrvatskoj praćen etničkim čišćenjem srpskog stanovništva, zatim i u Bosni i Hercegovini (BiH) kroz pomoć muslimanskim i hrvatskim snagama, ali i na destabilizaciju područja Kosova i Metohije (KiM) i Makedonije kroz obuku i finansiranje albanskih paravojnih i terorističkih formacija. Metodologija rada obuhvata pregled naučne i stručne literature, analizu iskaza pred međunarodnim sudskim telima, kao i izveštaja nevladinih organizacija i medijskih tekstova. Autori zaključuju da, iako se ne mogu utvrditi tačni dometi, uloga MPRI je bila značajna u ratovima na prostorima bivše Jugoslavije imajući u vidu ishode koji su se ostvarili uz njihovu pomoć.

Sažetak ▼

Premda je adekvatan pristup energetskim resursima oduvek bio strateška vrednost za države, čini se da međunarodna zainteresovanost povodom ovog pitanja nikada nije bila veća do danas. Povezanost energetskog sektora sa fenomenima poput borbe protiv klimatskih promena, energetske tranzicije i sekuritizacije energetske zavisnosti i energetskih odnosa doprinela je tretiranju pristupa energetskim resursima kao pitanja visoke politike. U rešavanju brojnih izazova koji stoje u vezi sa energetskim pitanjima države upošljavaju razna politička sredstva koja im stoje na raspolaganju. Evropska unija, kao jedan od najvećih energetskih potrošača, svojim spoljnopolitičkim energetskim nastupom u značajnoj meri oblikuje globalno energetsko tržište. Stoga je cilj ovog rada predstavljanje ključnih komponenti evropske energetske diplomatije. Autorka polazi od pretpostavke prema kojoj su konkretni kontekstualni faktori uticali na evoluciju evropske energetske diplomatije i oblikovali je u nastup asertivnijeg karaktera. Glavni metodološki postupak jeste kritički pregled literature, te sekundarna analiza podataka koji su u službi identifikacije ključnih determinanti evropskog spoljnopolitičkog nastupa u domenu energetike.