Sažetak ▼

Rad analizira asimetrične geopolitičke strategije Rusije i Turske na prostoru Zapadnog Balkana, kroz komparativni okvir njihovih odnosa sa Srbijom i Bosnom i Hercegovinom. Polazeći od pretpostavke o ograničenim dometima i izazovima evroatlantske integracije regiona, istražuje se način na koji ove dve sile projektuju uticaj putem strateških partnerstava zasnovanih na istorijskim, kulturnim i identitetskim vezama. U radu se argumentuje da je ovakva dinamika doprinela formiranju svojevrsne proksi strukture, u kojoj se Srbija pozicionira kao ključni strateški partner Rusije u postjugoslovenskom prostoru, dok politički akteri u Bosni i Hercegovini, u okviru složenog i višeslojnog institucionalnog sistema, predstavljaju centralne partnere Turske. Posebna pažnja posvećena je ulozi konkurentnih spoljnopolitičkih uticaja, uključujući i hrvatski politički faktor, u oblikovanju unutrašnjih političkih odnosa u Bosni i Hercegovini. Teorijski okvir rada zasniva se na kombinaciji konstruktivističkog i neoimperijalnog pristupa, čime se omogućava dublje razumevanje načina na koji spoljnopolitički akteri instrumentalizuju identitetske narative i istorijsko nasleđe. Nalazi ukazuju da, uprkos razlikama u instrumentima i intenzitetu delovanja, i Rusija i Turska doprinose reprodukciji i produbljivanju postojećih identitetskih podela, čime utiču na oblikovanje regionalnog poretka zasnovanog na selektivnim savezništvima i konkurentnim spoljnim orijentacijama. U zaključnom delu razmatraju se implikacije ovih procesa na regionalnu stabilnost, perspektive proširenja Evropske unije i NATO-a, kao i na evoluciju odnosa snaga na Zapadnom Balkanu.

Sažetak ▼

U radu se istražuje uloga Evropske unije u oblikovanju spoljnopolitičke orijentacije zemalja Zapadnog Balkana, putem komparativne analize slučajeva Srbije i Albanije. Cilj istraživanja je da se ukaže na činioce koji dovode do različitih ishoda evropeizacije u regionu, kao i da prikaže delotvornost, odnosno ograničenja normativne uloge Unije u oblikovanju spoljne politike država kandidata. Teorijski okvir rada zasniva se na konceptu normativne moći EU i teoriji evropeizacije, putem kojih se objašnjava na koji način EU nastoji da prenese svoje norme i vrednosti na države kandidate, kao i način na koji te države ove vrednosti i norme internalizuju u njihovim političkim sistemima ili odbacuju. Zatim su uporednom i kvalitativnom metodološkom analizom predstavljeni spoljnopolitički instrumenti EU koje primenjuje u odnosima sa zapadnobalkanskim državama, kao i različite spoljnopolitičke orijentacije Srbije i Albanije. Odnosi između EU i zemalja kandidata zavise od nacionalnog konteksta svake pojedinačne države, istorijskog nasleđa, geopolitičkih prioriteta i političkih narativa, ali i od kredibiliteta procesa proširenja i dosledne primene mehanizama uslovljavanja. Zaključuje se da je uloga EU u regionu Zapadnog Balkana diferencirana i uslovljena, kako mehanizmima koje primenjuje u procesu evropeizacije, tako i unutrašnjim karakteristikama država kandidata i ukazuje na potrebu za preispitivanjem postojećih politika Unije i jačanje društveno-političke volje država regiona da internalizuju evropske vrednosti i norme.

Sažetak ▼

U međunarodnom okruženju sve izraženije konfrontacije Zapada i Istoka, srpska strategija spoljne politike biva izložena mnogobrojnim izazovima. Invazijom Rusije na Ukrajinu 2022. godine, multivektorska strategija Srbije našla se na najvećem ispitu do sada. Značajno izraženije nego nakon aneksije Krima, Srbija je bila pritisnuta da se pridruži koaliciji za sveobuhvatno uravnotežavanje Ruske Federacije. U radu je stoga ponuđena dvodimenzionalna matrica strategije uravnotežavanja putem koje se analiziraju mere diplomatskog, ekonomskog i bezbednosnog uravnotežavanja Rusije preduzimane u spoljnoj politici Srbije. Centralno istraživačko pitanje ovog rada glasi: „Da li je preduzetim merama uravnotežavanja Rusije, Srbija napustila multivektorsku strategiju u svojoj spoljnoj politici nakon 2022. godine?“ Nalazi istraživanja pokazuju da je Srbija učestalo, mada selektivno, koristila mehanizme diplomatskog uravnotežavanja Rusije, paralelno nastojeći da ublaži njihove efekte održavanjem kontakata na visokom nivou i javnim pravdanjem ovih odluka kao proizvoda spoljnih pritisaka i ucena. Snižavanjem obima vojno-tehničke saradnje sa Rusijom, te posrednim naoružavanjem Ukrajine, Srbija je pribegla i bezbednosnom uravnotežavanju Rusije niskog do srednjeg intenziteta. Ipak, odbijanjem da uvede sankcije i raskine svoje energetske aranžmane sa Moskvom, Srbija se nije pridružila njenom ekonomskom uravnotežavanju. Selektivnost i pretežno srednji i nizak intenzitet uravnotežavanja, kao i pokušaji njegovog ublažavanja na bilateralnom planu, pokazuju da se uravnotežavanje Rusije pre može razumeti kao taktičko manevrisanje pod okriljem multivektorske strategije.

Sažetak ▼

Ovaj rad analizira Strategiju nacionalne bezbednosti (SNB) Sjedinjenih Država iz 2025. godine (National Security Strategy 2025 – NSS), odnosno kao najznačajniji strateški dokument američke spoljne i bezbednosne politike. U naučnoj i stručnoj javnosti često se govori o značajnim promenama koje donosi ovaj dokument. Ipak, neuporedivo manje se navode konstante američke spoljne i bezbednosne politike. Cilj je da se ispitaju ključni trendovi kontinuiteta i promene u odnosu na prethodne strategije, SNB iz 2017. i SNB iz 2022. godine. Korišćena je kvalitativna analiza sadržaja, sistemski komparativni pristup i sekundarna analiza relevantne literature. Rad ukazuje da Strategija nacionalne bezbednosti iz 2025. godine predstavlja tradicionalne elemente američkog strateškog nastupa, značaj ekonomske i tehnološke moći, ulogu saveza u odvraćanju i potrebu za jačanjem efektivnosti nacionalnih institucija, ali istovremeno uvodi značajne izmene: značajniju reorijentaciju ka Zapadnoj hemisferi, novu ideološku retoriku prema evropskim partnerima, redefinisanje odnosa prema Rusiji i eksplicitniju upotrebu sile u borbi protiv transnacionalnog kriminala. Rad zaključuje da Strategija nacionalne bezbednosti iz 2025. godine predstavlja paradigmatski hibrid kontinuiteta i promena, koji će imati značajne posledice po globalni poredak, transatlantske odnose i regionalnu stabilnost, posebno u kontekstu svojevrsne reafirmacije Monroove doktrine. Suštinski, predmet istraživanja je nastojanje da se odgovori na osnovno pitanje – kako aktuelna američka administracija namerava da održi poziciju Sjedinjenih Država u globalnom okruženju koje predstavlja izazove njenoj dominaciji i radikalno se i ubrzano menja.

Sažetak ▼

Postojeća globalna finansijska arhitektura sve jasnije pokazuje strukturne slabosti u suočavanju sa višestrukim sistemskim krizama, pri čemu posebno dolaze do izražaja problemi poput hegemonije dolara, nejednakosti u upravljanju, nedovoljne zastupljenosti i nedostatka razvojne orijentacije. Primjenom kvalitativnih istraživačkih metoda i oslanjanjem na temeljne teorije međunarodnih odnosa, ovaj rad tvrdi da se globalni jug transformisao iz pasivnog primaoca pravila u aktivnog učesnika u reformi globalne finansijske arhitekture, kroz rastuću ekonomsku moć, institucionalne inovacije i izgradnju konsenzusa. Međutim, unutrašnja heterogenost, otpor postojećih struktura moći i ograničeni kapaciteti predstavljaju glavna ograničenja ovog procesa. Rad polazi od stava da u budućim reformama globalni jug mora ojačati unutrašnju koordinaciju, unaprijediti institucionalne kapacitete i izgraditi široke reformske koalicije kako bi se uspostavila pravednija, efikasnija i inkluzivnija globalna finansijska arhitektura.

Sažetak ▼

Ova studija ispituje odnos između geopolitičkog rizika i ponašanja tržišta kriptovaluta tokom rusko-ukrajinske krize, sa fokusom na glavne kriptovalute. Primjenjujući deskriptivni pristup zasnovan na događajima, analizira se volatilnost cijena, obimi trgovanja i ponašanje investitora za Bitcoin (BTC), Ethereum (ETH) i stabilnu kriptovalutu Tether (USDT) oko ključnih geopolitičkih događaja u periodu od IV kvartala 2021. do II kvartala 2023. godine. Podaci su prikupljeni iz javno dostupnih izvora, harmonizovani između berzi i izuzeti od nedostajućih vrijednosti i anomalija radi osiguranja pouzdanosti. Rezultati pokazuju da su veliki događaji, poput ruske invazije i pratećih sankcija, izazvali nagle kratkoročne oscilacije cijena BTC-a i ETH-a, uz povećanu volatilnost i intenzivniju trgovačku aktivnost. USDT je zadržao stabilnost cijene, ali je zabilježio značajne skokove u obimu trgovanja, što ukazuje na njegovu ulogu privremenog sigurnog utočišta tokom tržišne neizvjesnosti. Ovi obrasci ilustruju dvostruku ulogu kriptovaluta tokom kriza: volatilne kriptovalute snažno reaguju na šokove, dok stabilne kriptovalute obezbjeđuju likvidnost i očuvanje vrijednosti. Studija pokazuje da su kriptovalute, uprkos svojoj decentralizaciji, osjetljive na geopolitička dešavanja. Nalazi naglašavaju potrebu za praćenjem tržišta digitalne imovine tokom političkih i ekonomskih previranja i nude uvide za investitore, regulatore i kreatore politika o evolutivnoj ulozi kriptovaluta i stabilnih kriptovaluta u globalnim finansijama. Ova deskriptivna analiza ne utvrđuje uzročnost, ali pruža jasan i ponovljiv pregled tržišnih reakcija na geopolitički rizik.

Sažetak ▼

Danas u Evropi postoji nekoliko zemalja koje zahvataju izuzetno malu teritoriju, zbog čega se mnoge od njih smatraju gradskim državama. Ipak, u svim tim zemljama postoji lokalna samouprava. Organizacija lokalnih samouprava u tim državama nije isto organizovana kao u ostalim evropskim zemljama, što je i očekivano zbog njihove teritorijalne veličine. Uspostavljanje lokalnih samouprava u zemljama sa izuzetno malom teritorijom jasno ukazuje na značaj uređenja nižih nivoa vlasti. Predmet ovog rada biće teritorijalna podela vlasti u Andori, Luksemburgu i Lihtenštajnu. Cilj rada je analiza svih postojećih nižih nivoa vlasti u ovim državama, ali i načina na koji oni funkcionišu u pogledu svojih ovlašćenja. Poseban akcenat biće stavljen na opštinski nivo vlasti, odnosno onaj koji je paralelan ili sličan njemu. Glavno pitanje u radu biće na koji način teritorijalna i institucionalna specifičnost malih država oblikuje odnos između centralne vlasti i lokalne samouprave. Mala teritorijalna veličina države predstavlja strukturno ograničenje za potpunu decentralizaciju. To dovodi do snažnije uloge centralnih vlasti u nadzoru i kontroli lokalne samouprave.

Sažetak ▼

Prelaz od Bajdenove ka Trampovoj administraciji u SAD otvorio je pitanje mogućeg skorog zaustavljanja Rusko-ukrajinskog rata. Autor polazi od stanovišta da je za mir u Ukrajini, pored iskrenosti u nameri Vašingtona i Kijeva, neophodno da i ruski predsednik Vladimir Putin pristane na njega, jer je on rat i pokrenuo. Do argumenta da je Putin odlučujući činilac u izbijanju ovog rata, u radu se dolazi nakon razmatranja niza dubljih i srednjih uzroka rusko-ukrajinskog sukoba. Da bi se došlo do odgovora na pitanje šta je potrebno da Putin pristane na mir, a da kasnije ne obnovi invaziju, analizira se šta on želi da postigne u Ukrajini, uz klasifikaciju ratnih ciljeva. Dolazi se do teze da je Putin napao Ukrajinu motivisan ambicijom ka istorijskoj veličini, te da se politika Rusije prema Ukrajini uopšte, a Putinova invazija posebno, mogu podvesti pod politiku prestiža u klasifikaciji Hansa Morgentaua. Autorov zaključak je da je mir u Ukrajini, koji bi bio prihvatljiv po nju i Zapad, moguć ukoliko se Putinu privremenim prepuštanjem zauzetih ukrajinskih teritorija pruži privid ličnog prestiža kome teži, uz odbranu ukrajinske nezavisnosti i dalje obuzdavanje Rusije.

Sažetak ▼

Kroz istoriju međusobnih odnosa, odgovori na latinskoameričke socijalnoekonomske nejednakosti su Vatikan i Latinsku Ameriku povremeno odvodili na oprečne strane, kao što je to bio slučaj u drugoj polovini XX veka sa teologijom oslobođenja. U kontekstu viševekovnog kontinuuma Rimokatoličke religije na tlu Latinske Amerike, ovaj duboko ukorenjeni i kompleksni međusobni odnos, na raskrsnici između društvenih, ekonomskih i političkih sfera, obezbedio je prostor za postavljanje hipoteze: Da je pristup vatikanske diplomatije prema socijalno-ekonomskim nejednakostima Latinske Amerike sa pontifikatom pape Franje doživeo promene u odnosu na njene pređašnje stavove. Istraživačka analiza se razvija kroz vrste i nivoe povezanosti vatikanske diplomatije sa socijalnoekonomskim i političkim dešavanjima u Latinskoj Americi. Sledeći taj teorijski kontekst korišćeni naučni metodi u radu su istorijsko-komparativni, analiza diskursa, analitičko-sintetički metod, analiza sadržaja i metod studije slučaja (Nikaragva). Rezultati proizašli iz navedenih naučnih metoda potvrdili su da se katoličanstvo vraća jevanđeljskim idealima preko planskog i postojanog trenda osavremenjavanja crkvene dogme, za koji se zalaže papa Franja kao lider umereno libralne struje katoličanstva; na taj način i vatikanska diplomatija kroz operativnu efikasnost svežih stavova pape Franje otvara nove, humanije socijalno-ekonomske puteve za Latinsku Ameriku. Cilj rada je procena doprinosa savremene vatikanske diplomatije ublažavanju socijalno-ekonomskih nejednakosti u Latinskoj Americi i podsticanju na nova delotvorna rešenja iz te oblasti.

Sažetak ▼

U osnovi postojanja međunarodnog prava jeste ideja o globalnom društvu koje funkcioniše na osnovu univerzalno prihvaćenih pravila. U tom smislu, međunarodno pravo, barem onaj deo njegovih normi koje pretenduju na univerzalnost, u sebi nužno inkorporiše i univerzalne vrednosti, vrednosti koje prepoznaju i baštine sve civilizacije. Ipak, u zapadnoj misli dominantan je stav da je međunarodno pravo proizvod evropske hrišćanske kulture. Takav stav oduvek je izazivao reakcije sa istoka u kojima se upozoravalo na to da se koreni međunarodnog prava mogu i te kako tražiti ali i naći i u drugim civilizacijama, religijama, meridijanima i kulturama, kao i na to da međunarodno pravo, ukoliko želi da istinski bude univerzalno prihvaćeno, mora uvažiti njegovu transcivilizacijsku prirodu. Osvrt na ovu raspravu, koja je svakako po sebi zanimljiva, daje nam mnoge uvide koji nam mogu pomoći da bolje razumemo i savremeni trenutak i krizu u kojoj se nalazi globalni međunarodnopravi poredak.

Sažetak ▼

Ako pođemo od postulata da vojna strategija podrazumeva vođenje rata s namerom postizanja određenog cilja, osnovni preduslov za bavljenje vojnom strategijom je razumevanje rata. S obzirom na to da rat predstavlja jednu od najsloženijih društvenih pojava, koja tokom vremena permanentno menja svoja osnovna obeležja, teško je „ukrotiti” osnovne karakteristike rata. Imajući u vidu tu složenu prirodu rata, utvrđivanje njene dinamične prirode je praktičnije usmeravanjem na jednu od karakteristika, a to je u ovom slučaju prostorna dimenzija rata. Razumevanje prostorne dimenzije rata je jedan od preduslova za razumevanje samog rata i kako se on u tom pogledu menjao tokom vremena. Nekadašnjiratovi su se vodili oružanom borbom „prsa u prsa”, što je omogućavalo da bojište bude jasno određen geografski prostor i socijalni konstrukt kojem se pripusuju isključivo ratne namene. Postavlja se pitanje da li je pojam bojišta danas moguće odrediti u prostornom i u socijalno-konstruktivističkom smislu? Osnovna pretpostavka na kojoj počiva rad jeste da je bojište doživelo potpuno transformaciju, koja je sa razvojem hibridnog rata doživela vrhunac, čime je od prostora na kojem je geografija imala primat nad ratom bojište postalo prostor u kojem rat ima primat nad geografijom. Analizom vojnog strateškog promišljanja od Sun Cua do savremenih vojnih stratega, moguće je uočiti kako se danas u vođenju rata za postizanje političkih ciljeva ne daje primat taktici koja će se najbolje prilagoditi geografskim okolnostima, nego taktici koja će najbolje prevladati geografske okolnosti. Tako je prostorna dimenzija rata i u strateškom promišljanju i u taktičkom delovanju proširena do tih granica da bojište nije moguće ni geografski ograničiti ni shvatiti kao socijalni konstrukt koji razdvaja vojno od civilnog.

Sažetak ▼

U ovom članku istražuje se novi migracioni talas iz Rusije, izazvan ruskoukrajinskim sukobom (februar 2022 – decembar 2024), i njegove implikacije na privredu Republike Srbije. Priliv mladih obrazovanih i visokostručnih migranata iz Rusije doprineo je pokretanju brojnih privrednih poduhvata, ali sa sobom nosi i više izazova za kreatore javnih politika Srbije. Autorova polazna hipoteza je da priliv ruskih profesionalaca i preduzeća donosi pozitivne promene kratkoročnog karaktera u srpskoj privredi, ali ograničena interakcija sa lokalnim srpskim profesionalcima umanjuje dugoročne koristi koje bi ova migracija mogla imati. Autor razmatra ove izazove i sugeriše nekoliko preporuka – mere za poboljšanje ove situacije, kao što su uvođenje ciljanih programa grantova koji će podržati zajednička ulaganja ruskih i srpskih profesionalaca, partnerstva između ruskih IT kompanija i srpskih univerziteta, kao i reviziju podsticaja za zapošljavanje.

Sažetak ▼

Rad istražuje kompleksnu dinamiku rusko-izraelskih odnosa kroz prizmu koncepta „balansiranog prijateljstva”, kao ključa za razumevanje njihovih savremenih odnosa, sa posebnim fokusom na pitanje uticaja rata u Gazi na ove odnose. Dinamika rusko-izraelskih odnosa ogleda se kroz sposobnost država da održavaju stabilne odnose, ali da, s druge strane, često balansiraju između sopstvenih ciljeva i osećaja uzajamnog priznavanja interesa. Ozbiljnost trenutne situacije, prouzrokovane ratom u Gazi, svakako je testirala granice ovog bilateralnog odnosa iredefinisala prioritete u njihovoj međusobnoj saradnji. Prvi deo rada analizira koncept prijateljstva u teoriji o međunarodnim odnosima primenjen na odnos Rusije i Izraela, osvetljavajući istorijske, ekonomske, društvene i bezbednosne aspekte koji su omogućili razvoj ovog specifičnog odnosa. Zatim, rad se osvrće na koncept balansiranja, ističući kako su suprotstavljeni regionalni interesi i različite savezničke mreže Rusije i Izraela doveli do razvoja odnosa koji kombinuju saradnju i rivalitet. U trećem delu istražuje se kako su događaji koji su usledili od početka rata u Gazi promenili dinamiku ovih odnosa, naglašavajući potrebu za jasnijim pozicioniranjem stavova dve države. Polazna pretpostavka rada jeste da je rat u Gazi imao negativan uticaj na rusko-izraelske odnose, što se manifestovalo u intenzivnijem balansiranju i potiskivanju elemenata prijateljstva. Aktuelno stanje na Bliskom istoku ukazuje na to da je regionalna nestabilnost, uz rastuće geopolitičke napetosti, redefinisala prioritete i strateške kalkulacije obe strane, čime se otvorilo pitanje održivosti njihovog balansiranog prijateljstva. U tu svrhu, kvalitativnim metodološkim pristupom, prevashodno analizom diskursa, biće pregledani zvanični dokumenti dve države, izjave državnih zvaničnika, kao i javno dostupne informacije o rusko-izraelskim odnosima.

Sažetak ▼

Cilj rada je sagledavanje nedostataka sadržine Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida u odnosu na tumačenje njegovog tvorca Rafaela Lemkina, kako bi se identifikovali potencijalni činioci i faktori političkog uticaja na procesuiranje zločina genocida. U uvodnom delu ukazuje se na izostavljene Lemkinove metode genocida propisane u Konvenciji i primenu pojedinih pravnih instituta sa izraženim političkim narativom, koji su potvrđeni u radu međunarodnih krivičnih sudova (ICTR i ICTY) i pojedinih nevladinih organizacija, s tendencijom pronalaženja rešenja u ograničenju političkog uticaja na primenu Konvencije. U dokazivanju povezanosti politike sa genocidom, odnosno izvođenju argumenata o stepenu zloupotrebe pojma genocida u političke svrhe, kao relevantni pokazatelji biće korišćeni: sadržaj Konvencije, pojedini pravni instituti izvedeni iz predmeta međunarodnih krivičnih sudova, stavovi i mišljenja sudija Međunarodnog suda pravde o genocidu, ali i pojedinih nevladinih organizacija u dokazivanju zločina genocida. Sistematizujući navedene parametre u jednu celinu izveo bi se zaključak o elementima genocida na osnovu kojih bi se eventualno mogla nadograditi postojeća definicija genocida u skladu sa Lemkinovim načelnim pitanjima, među kojima je primarno pitanje politizacije genocida.

Sažetak ▼

Od trenutka kada je izraz Srpski svet postao zastupljen u javnom diskursu, on je neprekidno poistovećivan sa konceptom Ruskog mira. Iz tog razloga se ovaj rad zasniva na metodološkom pristupu komparativne analize, s namerom da se sistematski uporede dva navedena koncepta, kako bi se utvrdile njihove sličnosti i razlike. Pored uporedne analize, upotrebljena je i kvalitativna analiza sadržaja unapred odabranih iskaza istaknutih društvenih aktera u kojima oni porede srpski koncept sa Ruskim mirom. Taj pristup je posebno značajan za razumevanje pojma Srpskog sveta i njegovog poređenja sa drugim konceptima, jer se radi o mentalnoj konstrukciji, te će fokus biti stavljen i na tokove mentalnog uobličavanja sveta na način na koji ga tumače, pretežno nesrpske, odnosno regionalne političke i akademske elite, kao i na procese konceptualizacije stvarnosti. Na osnovu rezultata analize dolazi se do zaključka da su uglavnom njegovi oponenti etiketirali Srpskisvet kao ‘pozajmljen’ koncept od svog navodnog ruskog ‘ekvivalenta’, s nastojanjem da ga diskredituju u javnosti. Protivnici Srpskog sveta pretpostavljaju da koncept ima teritorijalnu konotaciju, imperijalne pretenzije, kao i da će nastojati da prekraja državne granice. Ipak, rezultati istraživanja pokazuju da, uprkos pojedinim sličnostima, srpski koncept nije osmišljen po uzoru na Ruski mir, već da se radi o autentičnoj ideji zasnovanoj na interesima srpskog naroda i njegovih elita.

Sažetak ▼

Glavna namera ovog rada jeste da pojasni uticaje neokonzervativnih paradigmi na transformaciju političkog pejzaža Srednje Evrope, s posebnim fokusom na četiri države-članice Evropske unije iz redova Višegradske grupe. Autor navodi da konzervativne snage u datom regionu nastoje da uspostave vlastitu geopolitičku paradigmu, a time i osnov za širu političku legitimaciju, kroz zagovaranje jačanja nacionalne autonomije, kulturno-istorijskih prava i kontinuiteta, kao i tradicionalne vrednosti. Međutim, kako se navodi, ta nastojanja ne predstavljaju samo odraz težnji da se postavi kontrateža dominantnim (liberalno-demokratskim) principima i diskursima Evropske unije, već i kako bi se formulisao alternativni narativni okvir za preispitivanje tih načela. U tom pogledu, konzervativni akteri (uključujući i one koji se smatraju „neliberalnim“) polažu značaj na lokalne tradicije i identitete, kao i na značaj nacionalne suverenosti (uz povremeno javljanje tzv. „političkog mesijanizma“), naspram čega se nadnacionalna integracija neretko kvalifikuje kao apstraktna i nejasna, pa i „hegemonijska“ ili dominacijska. Oslanjajući se na intersekciju teorijskih okvira i metodoloških perspektiva iz više oblasti (istorija evropskih integracija, studije identiteta, populizam), rad teži da rasvetli kompleksne odnose između ideoloških matrica neokonzervativizma, religijske ukorenjenosti i etničke pripadnosti, pridonoseći time dubljem razumevanju savremenih političkih konstelacija i izazova sa kojima se Centralna Evropa suočava.

Sažetak ▼

Rad analizira Zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku (ZSBP) Evropske unije u kontekstu savremenih globalnih izazova i sve prisutnije potrebe za strateškom autonomijom. Nakon kraćeg prikaza sledi istorijski razvoj ZSBP – od neuspešnih integracionih pokušaja pedesetih godina XX veka, preko Evropske političke saradnje, do savremenog institucionalnog okvira definisanog Ugovorom iz Mastrihta. Poseban akcenat stavljen je na normativne ciljeve ZSBP, ali i na njenu institucionalnu slabost, naročito u kriznim situacijama kada se zahteva brzo i jedinstveno delovanje. Kao ključni test za ZSBP razmatra se odgovor EU na rusku agresiju na Ukrajinu, koji otkriva ograničenja postojećeg modela odlučivanja i zavisnost Unije od političke volje država članica. U tom kontekstu, koncept strateške autonomije analizira se kao neophodan korak ka redefinisanju uloge EU u multipolarnom svetu. Strateška autonomija podrazumeva sposobnost Unije da samostalno odlučuje i deluje u skladu sa sopstvenim interesima i vrednostima, bez ugrožavanja saradnje sa saveznicima. Rad ukazuje na potrebuza institucionalnom reformom, jačanjem tehnološkihi odbrambenih kapaciteta i većom unutrašnjom kohezijom kako bi EU mogla delovati kao efikasan i snažan globalni akter.

Sažetak ▼

Primena koncepta lјudske bezbednosti (Human Security - HS) u praksi podrazumeva operacionalizaciju njegovih teorijskih postulata u cilјu ublažavanja ili smanjenja intenziteta pretnji koje ugrožavaju pojedince i zajednice. Sprovođenje aktuelnih državnih politika i strategija koje utiču na nivo bezbednosti građana zasniva se na principu delovanja odozgo prema dole, sa druge strane, operacionalizacija, tj. sprovođenje aktivnosti od značaja za nivo bezbednosti građana zahteva implementaciju odozdo prema gore kako bi se reagovalo što je brže moguće. Nedostatak opisane situacije je što se državne strategije retko menjaju i često nisu u skladu sa izmenjenim okolnostima na nižim nivoima. Država na strateškom nivou, kao inertna struktura, sporo odgovara na promene u okruženju što dovodi u pitanje efikasnost institucionalnog sistema. To konkretno znači da se sporom reakcijom ili njenim izostajanjem ugrožavaju interesi građana što se direktno manifestuje kroz kvalitet njihovih života. Rešenje problema kašnjenja reakcija i neusklađenosti između strateškog nivoa (promena nacionalne strategije i njena operacionalizacija) i nivoa zadovolјavanja potreba građana zahtevaju uvođenje novih elemenata unutar strukture sistema. Prepoznavanje pojedinaca, udruženja građana, organizacija lokalnog stanovništva po teritorijalnoj osnovi ili tradicionalnih autoriteta kao bitnih karika je od suštinskog značaja za otklanjanje uočenih nedostataka između strateškog i operativnog nivoa. Ovaj problem ne postoji u demokratskim sistemima sa institucijama čiji je rad u interesu građana. Međutim, u nestabilnim, tranzicionim zemlјama neophodno je primeniti model koji bi obezbedio učešće što većeg broja aktera sistema u procesu uspostavlјanja demokratskih institucionalnih mehanizama. Rešenje treba tražiti u pravcu hibridizacije političkog sistema kako bi ovaj aktivirao što veći deo populacije u procesu donošenja odluka. Ovaj sistem u kontekstu koncepta lјudske bezbednosti možemo okarakterisati kao Hibridnu bezbednosnu arihtekturu (Hybrid Security Architecture - HySec). Hibridizacija, u datom kontekstu, podrazumeva nadogradnju političkog sistema i reformu sektora bezbednosti uz odgovarajuću upotrebu informaciono komunikacionih tehnologija (Information and Communication Technology - ICT). Konceptualno i funkcionalno, HySec struktura povezuje analitički okvir baziran na znanju (koncept lјudske bezbednosti) sa konkretnim podacima dobijenim od građana ili predstavnika njihovih udruženja. Rezultati rada obe komponente se superponiraju i koriste za integralno upravlјanje, kao i za predviđanje budućeg HS statusa. Na ovaj način ostvaruje se usklađivanje državnih i nedržavnih aktera u oblasti bezbednosti kroz sprovođenje aktivnosti kreiranja politike i izradu operativnih programa u cilјu podizanja nivoa bezbednosti i ostvarivanja lјudskih prava na nivou lokalnih zajednica. Hibridizacijom sistema bezbednosti u infrastrukturnom obliku putem decentralizovane računarske mreže, zasnovane na arhitekturi hibridnog oblaka sa više nivoa pristupa, može podstaći učešće građana i time doprineti postizanju cilјeva HS.

Sažetak ▼

Učestalost vojnih pučeva u Africi povećala se nakon talasa nezavisnosti, a zatim se stabilizovala, posebno tokom faze demokratske tranzicije koja je počela početkom 1990-ih. Međutim, pučevi su ponovo porasli poslednjih godina, do te mere da su postali jedno od najbržih i najjednostavnijih sredstava za preuzimanje vlasti na kontinentu. Ovajrad ispituje krize pučeva u Africi u kontekstu međunarodnog prava. Time ciljem je da se poboljša razumevanje i pruži uvid u potencijalna rešenja. Da bi se postigao ovaj cilj, korišćeni su alati specifični za istoriju, političke nauke i međunarodno pravo. Korišćena je analiza dokumenata, uzročna analiza, uporedna analiza i studije slučaja. Nalazi otkrivaju neadekvatnost međunarodnih pravila u rešavanju i sprečavanju kriza. Štaviše, ova pravila često ostavljaju rupe koje omogućavaju zaverenicima puča da legitimišu svoje postupke i izbegnu odgovornost. Stoga, uravnotežen pristup koji integriše snage i mekog i tvrdog prava može biti neophodan za unapređenje postojećih mehanizama i razvoj novih strategija koje daju prioritet prevenciji, promovišu dobro upravljanje i obezbeđuju odgovornost vođa puča.

Sažetak ▼

Aktuelizacija zelene ekonomije privukla je pažnju na Balkanskom poluostrvu. Dok su druge zemlje EU postigle značajan napredak u različitim pitanjima politike ozelenjavanja, zemlje Zapadnog Balkana (ZB) krecu se sporijim tempom. ZB pokazuju značajan potencijal; poseduju kapacitet za rast, a propisi u vezi sa ozelenjavanjem su se znatno poboljšali. Međutim, prelazak sa smeđe na zelenu ekonomiju napreduje sporo. Širenje koncepata finansiranja zelene tranzicije, kroz mere kao što su zelene strane direktne investicije,razvojna pomoc, zeleni krediti i zelene obveznice, otkrilo je mnoga ograničenja tradicionalnih investicionih pristupa. Analizirajuci trenutnu situaciju u odnosima EU i Srbije i kapacitete i potencijal Srbije u vezi sa politikom ozelenjavanja, sprovodimo analizu koja povlači analogije iz različitih aspekata efikasnosti zelenih investicija u ekonomskim sektorima. Studija identifikuje ulogu finansiranja u ekonomskom rastu ZB. Takođe ispituje ulogu razvojne pomoci EU, glavnog trgovinskog partnera regiona Zapadnog Balkana (ZB). Ovo istraživanje pruža konkretne preporuke kreatorima ekonomske politike kako bi se poboljšala efikasnost finansiranja zelene tranzicije, čime bi se doprinelo razvoju i modernizaciji ZB.

Sažetak ▼

Predmet rada su saudijske nuklearne težnje, posebno u kontekstu iranske nuklearizacije. Osnovni cilj je identifikacija faktora koji podstiču nuklearne ambicije Saudijske Arabije. Istraživačko pitanje koje usmerava rad glasi: Da li je ubrzani razvoj iranskog nuklearnog programa katalizator nuklearnih ambicija Saudijske Arabije? Teorijski okvir rada čini teorija ravnoteže pretnji razvijena u okviru realističke škole međunarodnih odnosa. Kao osnovni metodi izdvajaju se analiza sadržaja i analiza diskursa. Nalazi istraživanja pokazuju da je razvoj iranskog nuklearnog programa identifikovan kao ključni faktor koji postojeću iransku pretnju podiže na jedan novi nivo, koji je neprihvatljiv za Saudijsku Arabiju, naročito ako se ima u vidu saudijska percepcija agresivnih namera Irana. Zaključak je da, bez obzira na to što Saudijska Arabija ne raspolaže infrastrukturom i tehnološkom sposobnošću da u kratkom roku sustigne Iran, može se očekivati da će težiti sopstvenoj latentnoj nuklearnoj sposobnosti, naročito ako se ima u vidu nesigurnost u prošireno odvraćanje saveznika. Na tom putu bi najverovatnije sledila strategiju nuklearnog vrdanja, kojom se i sam Iran služi.

Sažetak ▼

Odvraćanje u Ruskoj Federaciji detaljno je regulisano u strategijskim dokumentima, što je obrađeno u prvoj celini ovog istraživanja. Javnost propisivanja postupaka oružanih snaga, službi bezbednosti i spoljne politike Ruske Federacije prema pretnjama državi, kao i najave njihovog delovanja od političke i vojne elite ove velike sile, jedna je od karakteristika koje već decenijama oslikavaju način odvraćanja Ruske Federacije. Koncepti odvraćanja Ruske Federacije prilagođavani su aktuelnim pretnjama, mogućnostima i informaciono-tehnološkom napretku, jer tromost u praćenju promena složenih sistema teško može da proprati brze promene u razvoju, vrstama i količini upotrebljivog naoružanja, oruđa i drugih sistema odvraćanja za koje su vrlo često potrebne decenije razvoja. Ovaj nedostatak kompenzuje se angažovanjem službi bezbednosti, odnosno brzim prilagođavanjem neobaveštajnih aktivnosti službi bezbednosti u političkim, ekonomskim, propagandnim, paravojnim i drugim aktivnostima, sa posebnim akcentom na odvraćanje u informacionom domenu. S obzirom na to da se još od zaključaka Huverove komisije iz 1954. godine koncept „fer igre” mora preispitati ukoliko Sjedinjene Američke Države žele da prežive, mora se naučiti podmetati, sabotirati i uništiti neprijatelje pametnijim, sofisticiranijim i efikasnijim metodama od onih koje se koriste protiv SAD.

Sažetak ▼

Ruska invazija na Ukrajinu početkom 2022. godine preoblikovala je temelje evropske bezbednosti. Kao odgovor, Švedska i Finska napustile su višedecenijsku vojnu nesvrstanost i usmerile se ka članstvu u NATO. Ovaj rad analizira kako su Finska i Švedska, tokom procesa pristupanja NATO (2022–2023), strateški preoblikovale postojeće regionalne institucije, poput NORDEFCO-a, ZSBP EU, NATO-EU mehanizama i nordijsko-baltičkih foruma, u instrumente političkog uticaja i normativnog delovanja. Polazeći od postulata teorije savezništava (Voltove teorije ravnoteže pretnje i Šnajderove bezbednosne dileme saveza), institucionalnog regionalizma i teorija bezbednosnog svrstavanja u kriznim situacijama (Lejkovog modela hijerarhija u međunarodnim odnosima i Ačarijevih koncepata regionalne bezbednosti i regionalne bezbednosne arhitekture), analizira se kako su forumi namenjeni funkcionalnoj saradnji transformisani u platforme za strateško signaliziranje, anticipativnu koordinaciju i „meko odvraćanje“. Zvanična saopštenja i politički govori pokazuju da su regionalni forumi korišćeni za demonstraciju jedinstva, usklađivanje odbrambenih napora i održavanje odvraćanja tokom perioda koji je prethodio punoj integraciji u NATO. Partnerstva koja su ranije bila usmerena na tehničku ili ekonomsku saradnju preuzela su drugačiju ulogu, pomažući usklađivanju nordijskih odbrambenih praksi sa savezničkim strukturama i pružajući političku legitimnost bezbednosnoj tranziciji. U tom kontekstu, regionalne institucije delovale su kao most ka formalnom vojnom usklađivanju, podržavajući kolektivnu odbranu pre nego što su ugovorne obaveze stupile na snagu.